- У души сам човек који изузетно цени традицију и искуство и све то ставља у службу нечег новог. Одрастао сам на салашу, запамтио многе ствари које данас нису у употреби и жао ми је да данашње генерације остану ускраћене за то. Није ми тешко, кад видим неки практични предмет из ранијег периода, да га, ако није у исправном стању, поправим тако да се с његовом употребном вредношћу упознају млади - вели Тибор Шипош.
У ери компјутера, рекло би се, мало кога занима шта је било „ин“ у време индустријализације или пре ње. Али, да ли је баш тако? Бечејци радо прошетају до ушћа Великог бачког канала у Тису и диве се највреднијој баштини Потиског региона - Старој бродској преводници, популарном Шлајзу. Захваљујући Тибору Шипошу само пар стотина метара даље, у омиљеном бечејском излетишту уз Тису, налази се још један експонат индустријске баштине. Реч је парној машини, која је, уз његову викендицу с галеријом „Шипош“, постављена на отвореном.
- То је парна машина енглеске производње из друге половине 19. века. На њој пише да је произвела компанија „Marshall Sons i Co. Ltd“ из Гаинсбороуа, а онда је ко зна каквим путем и поводом у 20. веку стигла у Стари Бечеј, појашњава нам историјат бечејске „парњаче“ Тибор Шипош.
Познати бечејски ливац чика Иштван Кери имао је и дреш за вршење жита, који је функционисао помоћу ове парне машине. Временом је он престао да ради, па је тешка машина нашла своје место у дворишту његове породичне куће на углу Новосадске и Ђуре Јакшића улице. Била је то стара кућа прекривена трском, које одавно нема. Мајстор Кери 2000. године умро је у добокој старости (95), а за њим и рођак истог имена и презимена који је бринуо о њему.
- Пошто сам се као адвокат бавио његовом заоставштином, знам да су многи желели да купе стару парну машину и користе је за израду централног грејања. На сву срећу, до тога није дошло. Наследница Каталин Шмит Кери живи у Немачкој и продала је кућу, а машину, која је од своје тежине до половине била „укопана“ у земљу, поклонила је мени. Преузео сам обавезу да је извадим из земље и организујем одношење из дворишта.
Они су „парњачу“ поклонили мени, а ја сам је поклонио Бечејцима да у сваком тренутку могу да виде како је изгледало то некадашње „чудо технике“. Пре постављања на бетонски плато крај моје галерије, набавио сам и монтирао велики точак, димњак и још неке недостајуће делове.
Тако је, захваљујући прво мајстор Керију, а потом и Тибору Шипошу, парна машина ушла у трећи век. Произведена је у другој половини 19. века, радила пуном снагом током већег дела прошлог века, а у овом је експонат техничке културе под ведрим небом.
В. Јанков
