Деценије експлоатације нарушиле су природну равнотежу, но из свега тога родило се „нежељено чедо” Фрушке горе, а данашњи бисер, Бешеновачко језеро.
Како је за „Дневник” рекао председник Месне заједнице Бешеново Драгољуб Лакетић, с обзиром на то да је фабрика „Lafarge” купила Беочинску фабрику цемента, они су били у обавези да закључно са овом годином, брдо на ком се налази Бели Камен рекултивацијом врате у првобнитно стање, што је донекле и урађено.
– Годинама се ради на озелењавању депресије настале ископавањем руде. Фабрика има своје земље, која баш и није најплоднија, али су њу искористили да насипају и равнају терен на тим насталим депресијама. Након тога су донели око 500 тона стајњака не би ли јој поново удахнули живот и засејали су траву, а данас тај горњи појас изнад језера може да се дичи здравим зеленим покривачем. Такође, засађено је око 3.500 садница дрвећа, које је некада било на том потесу, попут глога, храста и липе, односно врста које су аутохтоне за то подручје – рекао нам је Лакетић.
Тај део старог копа састоји се од каскада, а репортери „Дневника” уверили су се на лицу места да је свака каскада обрасла травом, а младе саднице ће, надамо се, у блиској будућности створити шумски пејзаж, који ће повратити ону хармонију изгубљену седамдесетих година прошлог века.
– Битно је напоменути да ће на одржавању зеленог појаса такође радити радници фабрике. Најлакше је нешто засадити, треба га после и одржати у животу. Из свега овога остало нам је Бешеновачко језеро, које је бисер Фрушке горе и нашег краја. Откако је оно настало, и поред бројних табли са натписима упозорења да је забрањено купање, језеро из године у годину привлачи све већи број туриста. Они обично сврате, питају за продају домаћих производа, оду у радњу или посете неки од наших угоститељских објеката и слично – прича наш саговорник.
На улазу у Површински коп „Бели Камен” стоји табла, на којој се наводи да се обустављају радови на том главном рударском пројекту, по Решењу Покрајинског секретаријата за енергетику, грађевинарство и саобраћај, издатом у октобру 2019. године. Остаје још да време учини своје, те да овај чин рекултивације буде видљив и голим оком.
Ивана Бакмаз
