Стицајем непредвиђених околности, они бивају изложени смртоносној дози зрачења, због чега их југословенска тајна полиција одводи на лечење у Клинику Кири у Паризу, где се суочавају са мучним лечењем. Глумац Радивоје Буквић у интервјуу за „Дневников” ТВ магазин наглашава да верује да овај филм има снагу да оснажи мале људе у нама, који ће у себи препознати снагу хероја.
– Циљ уметности и јесте да пребаци поруку. Верујем да уметност и лепота могу да победе ружно, да доброта може да победи зло и да љубав може да победи страх. Ови људи из нашег филма су обични хероји, људи којима је пало небо на главу. Озрачили су се и било је питање дана када ће да умру. У ствари, они су постали хероји, јер су у тој својој унутрашњој борби успели да пронађу снагу да превазиђу све препреке и да преживе – прича нам Буквић и додаје да филм, генерално, треба да говори о обичном човеку који постаје херој. – Ми смо се последњих 30 година навикли на амерички филм у којем нам је суперхерој постао свакодневица, па свако дете мора да има снагу камену, уздах ватрени, поглед не знам ни ја какав. Сви треба да смо неки суперхероји, а, заправо, ти суперхероји стварају фрустрацију у публици јер ми никада не можемо да се поредимо са њима.
Чини ли се, онда, да је филм „Чувари формуле”, у ствари, повратак класичном репертоару, са универзалним вредностима и порукама?
– Апсолутно. То су они филмови у којима редитељ узме обичног, маргинализованог човека, који успева да пронађе снагу у себи, а то смо сви ми. Стварно јесмо. Верујем да сваки појединац, када освести своју снагу, може да уђе у борбу са опаком болешћу или да нађе начин да са комшијом с којим је 20 година у свађи покуша да нађе заједнички језик. То су херојске приче, али се све ређе снимају. Не знам зашто, немојте ме то ни питати. Не знам зашто наша деца гледају Марвела. Немам појма! Зашто децу водити да гледају суперхероје који у нама стварају фрустрацију?
Имате ли, можда, одговор на питање зашто чешће у свет не шаљемо управо такве филмове који сви могу да разумеју јер је њихова порука универзална?
– Тешко је наћи универзалну тему. Драган Бјелогрлић је филм „Чувари формуле” спремао шест, седам година. За седам година дете скоро заврши основну школу. То је велики процес, гигантски посао и треба све фазе проћи и имати стрпљења за све то. А има универзалних тема. То су све оне најобичније - неузвраћена љубав, освета, мржња, љубомора. Толико је неких обичних прича које могу да разумеју странци, али тешко је написати добар сценарио. За то треба доста времена. Сад ако хоћеш да направиш добар филм ти можеш да га пласираш за неких пет, шест година.
Да ли је онда тешко и глумачки дочарати то нешто универзално што треба сви да препознамо у мору свега што је гледано, попут суперхероја, које сте споменули?
– Они су нам наметнути. Штанцају се и у њих се улаже 40 до 70 пута више новца него у ове обичне филмове који коштају милион или два, а причају о неким обичним људима. Ту ауторски филм пати. Било би најлепше када би људи који имају неког животног искуства могли да причају своје приче тако да могу да живе од тога. Да сваке три или четири године сниме један филм и да гајимо такве ауторе, који ће током своје каријере од 40 година снимити 10 филмова, од којих ће имати довољно новца да обезбеди детету школовање, да може да иде на зимовање и летовање и, успут, преживи. То је јако тешко данас. Изазовно је направити велики филм и скидам капу сваком аутору који успе у томе. Знам шта то значи и стварно ценим свакога ко се усуди да уђе у то лудило које се зове филмска продукција.
Која је формула доброг филма?
– Формулу доброг филма, што каже један мој пријатељ Босанац, чине три „ш”: шега, шева и шорка (смех). Ми у „Чуварима формуле” имамо сва три, бар мислим. Има мало шеге, шорке има са нуклеарном бомбом, а има и мало шеве (смех).
За потребе лика у овом филму морали сте драстично да смршате, а онда и повратите своју природну килажу. Како то изгледа у српским условима?
– Није то био први пут да морам да изгубим килограме због улоге. Чини ми се да сам то радио већ три пута, али овај пут је било мало драстичније. Колеге и ја смо морали да се приближимо овим ликовима, да би могло да се оправда то мршавље, а без такве физичке промене и изгледа било је немогуће играти ове људе. То је, у ствари, било најзахтевније. Био је мало стресан тај процес, јер било је веома вруће на снимању. Сећам да сам једино могао да пијем воду, једино сам тако успевао да се смирим, а када сам се смирио навикао сам се на ту глад.
Да ли је потребна нека врста изолације за лик који пролази кроз мучно лечење али и осећај кривице?
– Лик који тумачимо ми глумци не зна да је посматран, а ја о томе често размишљам и баш зато ми је та емотивна изолација, баш то што кажете, веома битна. Поготово када је филм у питању јер ту вам је објектив веома близу, ми смо врло често у неким крупним кадровима и битно је да глумац уђе у фазу самозаборава, да би уопште могао да изазове неку емоцију. То треба да буде сопствена емоција која може да личи оној у којој се налази твој лик. Али, упашћу у филозофију ако наставим да одговарам на ово питање, а то публика не воли, она воли лагане теме, тривије (смех).
Доносим комету у „Азбуку нашег живота”
Радивоје Буквић придружио се екипи серије „Азбука нашег живота”, у чијој ћемо га другој сезони гледати у лику мистериозног Вељка који ће помрсити конце главним јунацима ове серије, која би требало да се врати на мале екране пред Нову годину. Глумац нам открива да гледаоце очекује другачија сезона од прве.
– Лик који тумачим долази као нека врста комете. Не бих смео да откривам детаље, јер ћу тако да убијем изненађење гледаоцима, али дешавају се неочекиване промене у животу Весне Поповић. Појављује се тај мој Вељко и рађа се нека нова љубав. Углавном, пратитељке серије ће имати шта да гледају и коментаришу (смех). Биће занимљиво – мистериозно открива Буквић.
Рекло би се да имате заједничку паралелу са колегом и редитељем овог филма Драганом Бјелогрлићем - обојицу је обележила серија. Њега Боба у „Бољем животу”, а вас Данило у серији „Стижу долари”. Шта су вам донеле те породичне серије?
– Јесте, то је тако. То је била одскочна даска. Те породичне серије се испоставе као јако добар старт. Веома су добре јер је циљна група широка. Гледају их и девојчице, дечаци, баке и деке, сви су заједно. Нема псовки, све је нека полушала. Моја мама, нпр. када гледа породичне серије она не престаје да се смеши.
Владимир Бијелић
