Последњих година у нашој књижевности, као и у нашем јавном простору уопште, све је више заступљена тема менталног здравља. Без компликованих литерарних конструкција, отворено и јасно, јунаци и јунакиње романа, прича, па и песама, проговарају о својој анксиозности и депресији, одласцима код психотерапеута, и поремећајима личности. Иако оваква проблематика у нешто другачијем руху заокупља писце од постанка књижевности, те сама по себи не представља новину, транспарентност која је прати упућује на потребу да се оде корак даље од заокупљености мрачним у човековој психи, у правцу њеног неговања и излечења. Првенац Наташе Смирнов задире у посебно осетљиву тематику тинејџерског самоповређивања, депресије и суицида, али из додатно усложњене перспективе једне мајке, која се и сама бори са траумама из прошлости.
Раслојавање романа на аутофикцијску приповест пратимо од почетка дела. Ауторка не одржава привид или обличје јунакиње, дајући аутентичне мисли, доживљаје и искуства самохране мајке у суочавању са ћеркином депресијом. Таква врста огољености и повремених уплива ауторског ја у свом сировом виду, на пример, размишљањима о стању нашег здравства током пандемије, утиче на ниже књижевне домете дела, упркос добром стилу, вешто написаним дијалозима, и динамичној измени наративних секвенци. У исто време, нескривена реална подлога приче даје утисак њене потпуне уроњености у живот, па је читамо као изузетно потресну, али и топлу, неусиљену приповест о ликовима са којима се лако можемо идентификовати, јер нису оптерећени литерарним мистификацијама. Читаоцу непрестано измиче знање о томе како се петнаестогодишња Нађа заиста осећа и шта мисли, јер све што сазнаје о њој посматра кроз призму несигурних импресија мајке и извештаја лекара. Крхки привид бољег увида у нечије психичко стање резултовао би можда слабашним уверењем да сада боље разумемо зашто се неко осећа депресивно или зашто размишља о самоубиству. Ауторка се не одлучује за такав површан приступ. Уместо тога, она даје уверљиви приказ начина на који болест појединца утиче на породицу и ширу заједницу, пишући о ономе што заиста разуме и зна: о сопственој немоћи, збуњености и очају.
Лајтмотивска мисао дела како „нисмо сви од истог материјалаˮ била би банална да не иде упоредо уз пажљиво опипавање онога од чега су сачињена сећања на најранија искуства и односи са другим људима. Оштро и проницљиво куцкање у материјал својих успомена не прелази, међутим, у опсесивну самоанализу, јер Нађа и њена борба остају у фокусу дела, са тананим исписивањем начина на који Ђорђе, њен брат, ту борбу види и доживљава. Реална могућност да ауторка устукне пред осетљивошћу проблема и остане у оквиру сигурног и очекиваног када су теме менталног здравља у питању, избегнута је храбрим суочавањем са непријатним, али важним питањима. У ком тренутку болест постаје заклон од живота? Је ли депресивна особа препуштена себи, или недоследностима система? Шта се, заправо, дешава на одељењу за дечију и адолесцентску психијатрију? Свесно неузмицање пред стварним недоумицама проблематике, која код нас по много чему и данас представља табу, увећава значај Кратких резова.
Вештина да се о тешким и комплексним проблемима пише питко и једноставно неправедно је потцењена. Наташа Смирнов без патетике бележи неравномерно кретање кривуље беса и туге у суочавању са депресијом блиске особе, додирујући притом низ важних тема: искривљена перцепција свог тела, злостављање у партнерском односу, развод. Смислом за хумор и луцидним сагледавањем себе и света око себе, ауторка је превазишла потенцијално ограничење на једнолични, мрачни приказ тинејџерског суицида, начинивши успешан продор на нашу књижевну сцену.
Сања Перић
