Реч је о породицама које су се, у различитим историјским периодима, доселили у Нови Сад (од краја 17. до друге половине 20. века). Једној у низу изложби, коју су пре три године осмислиле директор Прометеја Корана Боровић и др Гордана Петковић, у жељи да Сеобе прикажу као специфичност Новог Сада. Многе од њих постале су његови уважени чланови, често излазивши из његових оквира. Нови Сад је био и остао тачка њиховог сусрета, раста и угледа.
И ова, као и све претходне о нашим најугледнијим грађанима почива на коришћењу грађе из приватних породичних збирки, најчешће брижљиво чуваних и далеко од очију шире јавности. На основу породичне заоставштине, различитих докумената и фотографија, као и одабраних личних и породичних предмета, те усмених предања и анегдота, у прилици смо да сазнамо понешто о јавној и приватној историји неоправдано, готово, заборављених претходника.
Питајте, драги љубитељи вина, било којег нашег винара, шта знају о породици Адамовић, па ћете се и сами уверити, да нам памћење о знаменитим прецима, не спада у врлине. Зато ову колумну и посвећујем породици Адамовић, познатијој по лози и вину у целој бившој аустроугарској царевини.
Родоначелник је био Стефан/Стеван (1809-1874) трговац који је са Маријом рођ. Величковић имао тројицу синова - Александра, Јована и Ђорђа. По доласку у Нови Сад, Стеван је наставио да се бави трговином, а био је и агент Првог царског друштва за осигурање, заједно са својим пашеногом Јосифом Мачванским. Он је 1864. усвојио Стевановог сина Ђорђа-Ђуру и дао му презиме Мачвански.
Стеван Адамовић је у почетку имао само дрвару у Новом Саду. Огрев је тада старим Новосађанима био скупа животна потрепштина, нарочито зими. За огрев се највише употребљавало дрво, мање угаљ. Било је неколико дрвара и све су биле у близини дунавске обале, јер се дрво највише довозило на шлеповима Дунавом из Славоније, из карпатских крајева некадашње горње Мађарске или из Ердеља. Дрво је било скупо. Таљигама се превозило до кућа. У оно време готово у свим кућама собе су биле високе и простране, тешко их је било загревати, а и зиме су биле оштрије и дуже трајале.
Стеванов старији син Александар Шандор Адамовић (1839-1906) завршио је чувену Розерову (Röser) трговачку школу у Пешти, а потом практиковао у Грацу и Трсту (1856/7). Поседoвао је трговачку агенцију и заступао велике фирме на простору Угарске са Ердељом, Србије и Босне. Касније се посветио виноградарству, трговао вином и ракијом, а његови производи продавали су се на територији целе Аустроuгарске. Посебно је био познат његов карловачки бермет. Поседовао је винограде у Сремској Каменици и Раковцу (стотину јутара).
Основао је и властити расадник Александровац на Адамовићевом насељу у Новом Саду. У матичњаку лозних подлога производио је лозне калемове многих стоних и винских сорти и тако дао велики допринос обнови виноградарства после страшне пошасти филоксере, у којој је та лозна уш, звана жилождер, пренета из Америке, најпре у Енглеску (1833) а потом у Француску. За неколико деценија уништила je виноградарство у Европи. Решење је нађено калемљењем наше племените европске лозе на америчке врсте отпорне на опасног жилождера.
Како наводи Васа Стајић у Новосадским биографијама, Александар Шандор Адамовић, као виноградар, закупио је 1893. девет новосадских ланаца тзв. Северне земље и на њој подигао расадник за винову лозу. Августа 1896. издато му је још 35 ланаца. Градски одбор Новог Сада, без лицитације, му је 13. децембра 1906. издао под закуп још осам јутара градске земље, узевши у обзир његове велике заслуге на пољу виноградарства после филоксере.
Расадник су радници називали Шандор-телеп (Шандорово насеље). У расаднику је зими калемило 400 до 500 радника, и тако је Срем за релативно кратко време пребродио кризу коју је за собом оставила филоксера. Калеми из овог расадника стигли су у Србију и Црну Гору, у Румунију, Алжир, све до Кине. Из једне анонсе, како наводи Стајић, дознајемо да се расадник звао Александровац, да је 1894. био отприлике 30 јутара велик, да је на њему било преко 420 најбољих овдашњих и иноземних сорти и врста лоза. А производио је калемова више од 500.000.
Сем тога, у Каменици и Раковцу посадио је нове сорте винове лозе, гајио их на модеран начин угледајући се на виноградаре у Француској. Тај виноград је касније узорно обрађивао његов син, опет Александар (1877-1938). Виноградар, индустријалац и трговац. Школовао се најпре у родном граду, трговачку школу завршио у Дебрецину (1896), Вишу трговачку академију у Клостернојбургу код Беча (1898), а усавршавао се у Монпељеу у Француској, где се упознао са тамошњим начином производње вина.
Унапредио је расадничку производњу у Новом Саду и виноградарење у Каменици и Раковцу. Сремска вина и ракије пласирао је по целој Аустроугарској па чак и у иноземству. У Новом Саду, на почетку данашње улице Петра Драпшина, оснива производњу фрушкогорског бисера, шампањско пиће. Умро је од компликација пред операцију жучи. Фабрику и имање наставила је да води, до национализације, после Другог светског рата, његова супруга Хилда рођ. Рајниш (1898-1983).
Породица Адамовић памти се и по велелепним палатама, али и по првом аутомобилу у нашем граду. Потомци Александра Саше Адамовића, по женској линији, и данас живе у Новом Саду.
