Још лепше звуче описи попут: „Питао сам где се налази нека улица, а они само што ме за руку не поведу...“. Сви дочекани као најближи, па с одушевљењем годинама и деценијама шире лепу слику о Новосађанима и Новом Саду.
Међутим, увек има и оних који имају искуство са „хладним“ ставом, који је, кажу, заправо карактеристика „правих“ Новосађана, чије већ три генерације живе овде итд.
Било како било, навикли су Новосађани да на улицама града, поред српског језика, најчешће равноправно слушају (и разумеју) мађарски, словачки и русински, али током последњих годину и по ту је и... руски. И опет су ту подељени осећаји. Знамо да је реч о деликатној теми и ситуацији, рату чије последице, мало је рећи, све време интензивно осећамо, али већином се чује да су у Нови Сад дошли они „снађени“, из ИТ сектора, који свој посао могу да обављају онлајн и добро зарађују.
Углавном, не гледа се на њих као на избеглице које немају куда, што и није лоше, рећи ће једни, а другима ће, у најмању руку, сметати чињеница да је сад руски безмало заменио језике националних заједница на које је Нови Сад деценијама навикао. И, рекло би се, није то онај стари Нови Сад.
Али окренимо се позитивној страни приче. У Нови Сад су дошли они који доносе ново богатство културе и менталитета, па ако је наш град, као мултикултурална средина, увек пријатељски прихватао различитости, ово је још једна прилика за то.
Чињеница је да су отворена нова места у којима Новосађани и сви који посете наш град могу да упознају различите руске специјалитете, од напитака до кухиње, а у већини тих простора свакако је на менију и избор „наших“ шпеција. Али, важније од свега, упознаће људе. Једно од таквих места у Новом Саду, које је за мало времена на најлепши могући начин повезало различите националности, јесте руски коктел-бар „Собака с рукој“, отворен у мају. Ту се свакоме угађа и сви су добродошли, без обзира на националну припадност. Сви се на том месту окупљају и друже као мала породица. Власник локала Максим Мелњиков (37) живи у Новом Саду годину и неколико месеци. У Москви је радио на државној телевизији, а онда је уследио захтев за емисију посвећену сукобу са Украјином, што он није желео да прихвати. Најпре је отишао у Азију, а пријатељи које је имао у Србији предложили су му да дође у Нови Сад, где су му понудили и бесплатан смештај док се не снађе.
- Данас је за мене Нови Сад најлепше место за живот – савремено, културно, али мирно – потврђује Мелњиков. - Почео сам да изучавам историју Србије, јер сам по струци историчар. У Војводину и Нови Сад сам се заљубио, упознао сам много људи, Срба, Хрвата, Мађара, Украјинаца... С друге стране, сматрам да, чим познајеш историју неког народа и поднебља, лакше ћеш схватити како да приступиш и снађеш се у тој средини.
Кад је реч о послу, размишљао је о томе да, кад већ не може да га нађе, може сам да га створи.
- А најбоље ми иде пиће – с осмехом открива Максим. – Пријатељи који раде у различитим компанијама помогли су ми да отворим овај бар. Идеја ми је била да не седи свако у засебном друштву, него да се сви међусобно друже и да седимо сви заједно. Мислим да сам у томе успео. Овде не долазе само Руси, него и Срби, Мађари и Украјинци, а свако је из различите професије, па се и у томе повезују и међусобно помажу. Локал нема одређена места за седење, него узимаш и премешташ ствари како желиш. Свако вече се одржавају предавања или свирке.
Само у Новом Саду хоћу да живим
Екатерина Кузина (26) из Новосибирска живи у Новом Саду годину дана, a ту је хтела да се пресели још пре шест година. Сада је рат између Русије и Украјине допринео томе. Породица је остала у Русији, а она овде ради као оператер у ИТ сектору.
- У Новом Саду се осећам као код баке на селу, тако је пријатно и мирно. Живела сам у Новосибирску и Москви, па је овај град мали и миран у поређењу с њима, а пун је енергије и младих. У Русији сви журе, а овде је лагано, пешака све обилазим и лепо је. Свиђа ми се и архитектура. Волим Нови Сад и не бих волела ни у једном другом месту да живим. Учим српски и желим да стекнем нове српске пријатеље – закључује Екатерина.
Име бара „Собака с рукој“ у преводу значи „Пас са руком“, а у томе се крије симболика из више руских филмова. Ипак, најбоље објашњење је сама идеја отварања локала, односно жеља да доласком и склапањем познанстава свако на том месту пронађе оно што му је потребно, „другу“ руку.
Кристина Кајкуш (20) ради у коктел-бару „Собака с рукој“, а у Нови Сад се доселила 2014. године. Тада је имала десет година, па је овде кренула у пети разред, а након основне школе завршила је Средњу медицинску. У Нови Сад је дошла с мајком, која се удала за Србина, који је у Русији провео две године.
- Добро сам поднела пресељење, јер у Русији нисам имала шта да изгубим – сећа се Кристина. - До тада нисам знала где је Србија, а нисам имала ни времена да се адаптирам, тако да сам морала да се снађем. Требало ми је пола године да научим језик, није било лако. Остала деца су била фина према мени, покушавали су да ме науче језик, али најпре псовке, што је увек било смешно, поготово зато што ми је и данас остао нагласак. Већина је хтела да се дружи са мном јер су знали да немам друштво. Нисам знала шта ћу након основне школе, а овде је једини минус образовања то што имаш изузетно мало времена да одлучиш о будућности. Размишљала сам о томе шта би била најбоља професија, а медицина је увек свуда потребна. Тако сам уписала и завршила Средњу медицинску школу. Волим Нови Сад и људе који овде живе. Волим да кажем да су Новосађани најнебескији народ. Генијални су, пресмешни. Где год дођем, ту су кафица, цигарица, ракијица... На сваком ћошку Новог Сада нешто ми је омиљено.
Б. Павковић
Кристина Кајкуш сматра да су се Руси који су дошли у Нови Сад одлично снашли.
- Волим што сад има и много Руса, мада је у почетку било тешко због ситуације – потврђује она. - Сад је већ лакше, јер су се људи прилагодили, упознали се и спознали другу страну приче. Ипак, нико није очекивао да ће ситуација потрајати. Колико је само места отворено, колико су се они снашли за посао и у неким стварима у којима се неко други не би снашао. Конкретно, у овај бар заиста долазе људи са свих страна и из различитих струка, од медицинара и програмера до уметника. Рецимо, један од гостију је сликар, па смо му пружили прилику да овде представи своје радове. Један је фризер, по њему смо назвали коктел. Имамо их неколико названих по нашим гостима. Бар „Собака с рукој“ је људима пружио прилику да не упадају у депресију, што наши стални гости потврђују. Обично кажу да се овде осећају као код куће и не знају шта би без овог места.
