– Глигорије Возаревић је средином 19. века објавио сабрана дела Доситеја Обрадовића, и треба да нам је „светлост лучуиноша”, односно добро је када нас данас, почетком 21. века, обасјава та традиција. У том смислу је ова награда и својеврсна потврда издавачу да је смисао његовог посла и те како присутан – изјавио је за „Дневник” први човек „Агоре” Ненад Шапоња.
„Агора” је прву књигу објавила 2002, а крајем прошле године у књижарама се појавио 500. наслов из њеног окриља...
– Почели смо са три књиге годишње, а сада смо се усталили на 35 наслова, што је за релативно малу издавачку кућу - приличан број. Поготово када узмете у обзир о којим је насловима реч. Уосталом, за ове 22 година рада, добили смо и стотине књижевних награда, што домаћих што страних, чиме је и додатно потврђена наша оријентација према висококвалитетној савременој прози, не само у случају домаћих аутора, него и када су у питању књиге које преводимо.
У „Агорином” портфолију чак је и више преведених књига од оних домаћих аутора?
– И основао сам „Агору” са идејом да фокус буде на писцима из других поднебља, са других језика, који код нас до тада нису били превођени или се о њима мало знало. Јер, по мени, једна од функција издавачке куће и јесте да, наравно у складу са својим могућностима, да оствари везу са другим културама и понуди оно највредније шта тамо постоји. Рецимо, међу тим првим књигама коју смо објавили, уз роман „Испод коже” Мишела Фабера и „Без љубави” Павла Угринова, нашло се и „Пето дете” Дорис Лесинг. Она и није у то време била превише читана код нас, али сам једноставно желео да објавим тај њен роман, који је по много чему важан. И Дорис Лесинг ће непуних пет година касније добити Нобелову награду за књижевност, а „Агора” ће објавити укупно десет њених наслова. Слично се поновило и са Алис Манро - кренули само са њеним „Бекством” и објавили још три њена наслова много пре но што ће 2013. и она добити Нобелову награду, и до сада смо превели још девет Алисиних књига. А ту су и аутори који годинама слове за потенцијалне добитнике најзначајнијег признања у свету књижевности, попут Џамејке Кинкејд, Џојс Керол Оутс, или турског аутора Бурхана Сонмеза, актуелног председника светског ПЕН-а; до сада смо објавили три његова наслова и припремамо још два.
Како у том светском књижевном обиљу „Агора” проналази имена попут Алис Манро, за коју је до превода „Бекства” мало ко овде и чуо?
– Моја идеја је од првог дана била да се усмеримо ка оно што је најбоље, било да се ради о Турској, Египту, Русији, Ирској, Финској, Аргентини, Аустралији... Јер, зашто бисмо трошили ресурсе на просечне, или чак лоше, ствари. Књигу уопште није лако издати. Превише је ту улагања да би резултат смео да буде просечан. Истрајати после на том путу заправо и није тако тешко: „само” треба препознати шта ваља, шта је битно, или знати кога да то питате. Уредник мора пре свега да зна шта хоће, а у случају „Агоре” имам и ту могућност да пратим разне ствари, читам критичке текстове и на другим језицима, а за све ове године упознао сам у свету велики број битних људи, литерарних агената и уредника, од којих слободно могу да затражим и добијем релевантну препоруку. Али, генерално говорећи, преводи са страних језика би ипак требали да буду и питање државне стратегије. Наравно, нико не брани издавачима да преводе и објављује и оно што ће потенцијално бити комерцијално, невезано од квалитета. Међутим, паметна држава нема пара за бацање већ мора да, од онога што долази из иностранства, у себе интегрише - у науци врхунско, најновије знање, а у уметности, па тако и у књижевности, оно што је највредније.
Међу прва три „Агорина” наслова било је и „Без љубави” Пвла Угринова, а управо је објављен први од три дела његових дневничких записа?
– Управо на темељима књиге „Поглед преко свега ”, где се Угринов бавио свим својим књигама и њиховом рецепцијом, покренули смо едицију „Поглед преко свега”, Након ове књиге, следила је превод сличне студије „Џејмс Џојс од А до Ж”, својеврстан бедекер дела овог великог писца, која се бавила свим аспектима његовог књижевног рада, како биографским, тако и релевантним критичким записима, али и промишљањем Џојсовог места у култури, историји.. У међувремену су ту објављене и антологије прича из различитих култура, од Словачке и Аргентине до Аустралије, као и „Епистоларне српске антологије“ Радована Поповића, на које сам посебно поносан, да би сада, као 23. наслов у тој библиотеци, након последње књиге дневника Живојина Павловића, долашла „Нулта егзистенција”, као прва од три књиге у којима Павле Угринов из свог угла документује развој друштва и уметности послератног доба, од његовог доласка у Београд 1946, преко извођења култне представе „Чекајући Годоа” и оснивања Атељеа 212, све до година слома и распада бивше Југославије.
А шта је критеријум када говоримо о домаћој књижевности? Шта чека неког овдашњег писца, који би желео да његов, рецимо, роман првенац буде објављен под окриљем „Агоре”?
– И у овом случају је квалитет пресудан. Кључ је, дакле, у томе да не може свако да објави у „Агори”. Не може вам неко доћи с улице, предати рукопис, унутра „заборавити” 100 евра и тражити да му штампате књигу. Објави је сам! Вероватно срећна околност је и та што сам писац, као и што сам годинама писао књижевну критику, па то изузетно олакшава уреднички посао, јер ипак јако добро знам ко је ко и шта је шта, те немам дилема око вредности текста или аутора. Али „Агора” је од првог дана на тржишту, а на њему, ако не умете да опстанете, џаба вам и најбоље идеје. Ту се издавач онда суочава са дилемом: имате квалитено књигу квалитетног писца, али који нема више од 300-400 читалаца, што у економском смислу ни изблиза није довољно да издавач може да опстане. И шта да радите? Ако верујете у тог писца, објављујете га. Не требају сви аутори да буду економски исплативи. Зато је важна улога државе преко институција конкурса, где се ипак отвара одређени мали простор кроз који онда можете да инвестирате у нешто у шта верујете. Али предуслов за то је јасна уређивачка концепција која подразумева квалитет.
М. Стајић
