Централној прослави у Сремским Карловцима претходиће полагање венаца још једној личности која је имала важну улогу у борби за српску аутономију – првом војводи Српске Војводине Стевану Шупљикцу у Панчеву крај његовог споменика и у манастиру Крушедол где је сахрањен.
- Мајска скупштина је на демократски начин поставила темеље целокупне политике Срба у Угарској од друге половине 19. века до распада Хабзбуршке царевине 1918. године. Представљала је кључни догађај у процесу изградње и сазревања њихове националне свести. На њој се кристалише српски национални програм који је реализован седам деценија касније, завршетком Великог рата и распадом Аустро-Угарске 1918. године – каже историчар из Сремских Карловаца Дарко Париповић.
Талас револуције 1848. године из Беча и Пеште захватио је неминовно и српски народ у Хабзбуршкој монархији. Срби су, по речима Дарка Париповића, у почетку одушевљено подржали пештански програм којим су тражене грађанске слободе, равноправнот, свеопште образовање, укидање феудалних дажбина, верујући да се ствара нова Угарска као заједница равноправних народа и да ће у таквој држави наћи достојно место. Српска ђачка и студентска омладина у Будиму, Пешти и Пожуну, данашњој Братилави, од 17. до 19. марта, формулисала је српске захтеве у 17 тачака што је представљало први програм Срба у револуцији. У тим захтевима признаје се мађарска народност и мађарки језик као државни језик, али се захтева и признање српске народности и употреба српског језика у народним пословима. Тражи се слобода вероисповести и уређења цркве, слободно отварање и управљање школама и школским фондовима, сазивање Народног сабора сваке године и право директног обраћања Сабора владару, укључивање Срба у највише органе власти и уређење Војне границе на основу слободе принципа народности. Одбивши ове предлоге, Мађари су почели да Србе оптужују за сепаратизам, тако да је прекинута сарадња међу њима.
У порти Саборне цркве у Новом Саду 19. априла, на захтев омладине, вођа новосадске делегације Алекандар Костић поднео је извештај о посети Сабору и Кошуту и народ је обавештен о намери мађарске владе да Србе мађаризује. После тога је маса са заставама и музиком кренула у Карловце да од митрополита Јосифа Рајачића затражи сазивање Српског народног сабора. Иако је био против, Рајачић се под притиском сагласио да се скупштина одржи 1. маја, а 13. по новом календару.
– Народна скупштина, у историји позната као Мајска скупштина, требало је првобитно да се одржи у Новом Саду – прича Дарко Париповић. - Пошто нису успеле молбе упућене за укидање, због немира, уведеног преког суда у Новом Саду, Народна скупштина је одржана у Сремским Карловцима од 13. до 15. маја 1848. године по новом календару. Процењује се да је у Сремским Карловцима већ 30. априла увече било око 15.000 људи различитог друштвеног положаја - грађана, свештеника, сељака, граничара, ђака и студената. Атмосфера је била обојена националним заносом, на све стране вијориле су се заставе – српске тробојке, певале су се родољубиве песме, звонила су звона са цркава, пуцале су пушке, жене и деца су дочекивали придошлице цвећем и венцима.
– Центар револуционарних догађаја убрзо постаје Нови Сад, где је 21. марта 1848. формиран револуционарни одбор на челу са младим поручником у оставци и бившим студентом права Ђорђем Стратимировићем. Захтеве новосадских Срба изнела је пред Угарски сабор у Пожуну делегација предвођена адвокатом Александром Костићем и Ђорђем Стратимировићем, 8. и 9. априла 1848. Међутим, сукоб новосадске депутације, тачније Ђорђа Стратимировића и вође мађарског националног покрета Лајоша Кошута, довео је до заоштравања српско-мађарких односа. Негирајући Кошутову теорију о Мађарима као једином „политичком народу“, Стратимировић је запретио да ће уколико нова влада не осигура Србима аутономију, они исту потражити на другом месту. Кошут је на то плануо и узвикнуо да су то речи велеиздаје и да само мач може решавати спор између Срба и Мађара – објашњава Париповић.
На Мајској скупштини проглашена је Српска Војводина у коју улазе Срем са Границом, Барања, Бачка са Бечејским диштриктом и Шајкашким батаљоном и Банат са Границом и Диштриктом кикиндским, митрополит Јосиф Рајачић је проглашен за патријарха, пуковник Огулинске регименте, потоњи генерал Стеван Шупљикац, ђак Карловачке гимназије од 1799. до 1804. за војводу, а српски народ за политички слободан и независтан под домом аустријским и круном угарском.
Зорица Милосављевић
