У првом реду, са десне стране, иза подигнуте леве руке граничарског поручника Петра Биге, указао се профил (за сад) непознатог учесника сабора. И мантија свештеника у његовој непосредној близини, испоставило се, била је пресликана, а готово на сваком лику интервенисано је додатним појачавањем контура, типичним за поступке старих рестауратора. После брижљивог чишћења, одједном је засијала вешто исликана дршка кубуре, па се појавио украс на дечачком капуту, сад је ту и нека посве друкчија црвена на српској тробојци...
Слика Српска народна скупштина, 1. маја 1848. године, сведочанство о великом сабору у Сремским Карловцима у тренутку проглашења Српске Војводине, представља јединствен пример историјског сликарства. Осим неоспорне важности за српску културу и значај документовања политичког догађаја којем је, у мноштву протагониста, присуствовао и сам сликар, ово дело прати и веома интригантна прошлост, која пре приличи каквом трилеру, при чему, с новим сазнањима, заплет постаје још замршенији...
– Симић је Мајску скупштину насликао на наговор владике Никанора Грујића, и то у манастиру Кувеждину, где је пребегао из бомбардованог Новог Сада. Међутим, то његово дело није било познато јавности све до друге половине XX века. Јер, 1863. године новосадски живописац је, желећи да учествује у обнови идеје српске самосталности, лично однео слику у Беч и предао је чувеном тамошњем литографу Јозефу Антону Бауеру ради литографисања. Штампана је тада и објава о том чину а потом је слика највероватније остала у Бечу као залог због Симићеве немогућности да исплати трошкове за тај посао. И од тад јој се губи сваки траг – открива нам виши конзерватор Данило Вуксановић, помоћник управника ГМС.
Бауер јесте по Симићевом делу урадио чувену литографију, али уз одређе измене. Централни ликови, попут патријарха Рајачића, и даље су доминантни, али су неке личности и придодате, иако уопште нису присутвовале сабору у Сремским Карловцима, као што су Јован Јовановић Змај или Бранко Радичевић. С друге стране, жене су „нестале”, а иста судбина је задесила и децу, иако их има на Симићевој слици. Тек, ова ће литографија дуго бити једини сведок мајске Српске народне скупштине.
– Шездесетих година XX века, историчар уметности Павле Васић први пут после много година помиње Симићеву слику у тексту објављеном у листу „Политика”, наводећи да је за њу чуо од Стојана Вујичића, познатог српског књижевника који је живео и радио у Мађарској – наводи Вуксановић. - Од тада се о њој све више говори и пише. На крају се и самом делу ушло у траг, односно утврђено је да се налази у Бауеровој заоставштини, која је између два рата завршила у мађарској престоници и где се водила као - његов рад. Коначно, у склопу уговора о међумузејској размени између Мађарске националне галерије у Будимпешти и Галерије Матице српске, Мајска скупштина стиже 1976. у Нови Сад, постаје власништво ГМС и од тада се налази у сталној поставци сликарства XX века.
Више прочитајте у сутрашњем штампаном издању Дневника.
Мирослав Стајић
