Реч је о аутобиографији госпође која креће из Црвенке на тежак пут у избеглиштво, са своја три мала сина. Она детаљно описује тај живот у њиховим мултикултуралним срединама између два рата, гастрономију, обичаје и много детаља које до сада нисам тако често могао да пронађем у литератури”.
Стигли смо у Црвенку и нашли се испред куће породице Фукс која је једина остала од некада бројне немачке заједнице у селу. Дочекују нас Александар и Роберта, ћерка Инге Фукс и унука доктора Еугена Фукса чувеног педијатра из Црвенке који се после Другог светског рата вратио из Немачке и наставио лекарску праксу у родном граду. У кући која изгледа као музеј и требало би да једног дана заиста буде претворена у такав простор, поред клавира, породичних слика и фотографија, налази се и први рендген-апарат у Војводини за који кажу да је још увек у исправном стању.
Доктора Фукса памте генерације мештана Црвенке јер нема тога кога она није лечио па се зато и према његовој ћерки Инги и унуки Роберти односе са великим поштовањем.
У књизи “Заштита становништва у Сомборском округу 1944-1947” аутора др Бранислава Даниловића коју је 2004. издао Историјски архив Сомбора помиње се и доктор Еуген Фукс као лекар задужен за здравље становништва Црвенке. У истој књизи на више места доктор Даниловић пише о стању у логорима за немачке цивиле Крушевље и Гаково у које су смештени Немци из Сомборског округа па и они из Црвенке.
Радило се о цивилима који су остали у својим домовима рачунајући да нису криви и да им се ништа неће догодити када дођу Црвена армија и партизани. Углавном су то били старци, жене и деца.
- За збрињавање оболелих и спречавање појаве масовних епидемијских обољења улогорима, одлуком од 13. новембра 1944. године, били су ангажовани лекари немачке националности, здравствени радници и бројни логораши. Међутим, пошто није била довољно лекара немачке националности, за збрињавање логорисаних по селима ангажовани су постојећи сеоски лекари. Здравствени радници посебно су били ангажовани на превентивном пољу. Највећа се активност испољавала код депедикулације логораша (уништавање белих ваши у рубљу) током 1944 и 1945. године, а потом употребом ДДТ-а од 1946. године. Вашљивост у логорима била је у 50 до 95% случајева а главни узрок овако велике вашљивости и поред примењивања мера депедикулације престављао је недостатак свеже сламе. Често су логораши после депедикулације морали да легну на стару вашима закужену сламу где би се поново овашљавили... - пише између осталог доктор Даниловић.
Раде Пупавац је власник једног од ретких преживелих винских подрума, којих је до краја Другог светског рата, све док су у Црвенки Немци чинили већину становништва, било чак 600. Реч је о јединственим “објектима” укопаним у брдо који би, када би се реализовали планови о којима нам у Паскашевом подруму уз ракију и мезе прича Владимир Станковић, директор Туристичке организације Куле - могли од “мртвог капитала” да постану прворазредна туристичка атракција.
Први досељеници у Црвенку на крају 18. века, углавном Немци, врло брзо су схватили да је конфигурација терена коју пружа црвеначки атар идеална за подизање засада винове лозе и воћњака, јер обилује са мноштвом тераса јужне експозиције оцедитог, растреситог и топлог земљишта Телечке висоравни.
Александар ми је поклонио копију књиге “Једном избеглица” ауторке Кристине Гегнер. Она у аутобиографији описује свој избеглички пут са три малолетна сина на крају Другог светског рата у моменту када није знала где се налази њен супруг и да ли је жив уопште.
Породица Кристине Гегнер живела је мирно у Црвенки, месту у које су се њихови преци доселили у 18. веку. Тако је било до октобра 1944. када је велики број Немаца у Црвенки одлучио да напусти своје домове пред надирућом Црвеном армијом која је долазила из правца Румуније и Мађарске. Кристина до тог дана уопште није обраћала пажњу на политичку ситуацију у Европи у није имала утисак да се рат уопште води.
А онда су јој једног јутра поручили да “Руси стижу” и да морају да се евакуишу носећи са собом само најнужније ствари. У том хаосу који је настао Немци су убеђивани да ће ускоро бити у прилици да се врате у своје домове “чим се фронт врати на старе позиције”. Након тога следи драматачни пут у правцу Запада који Кристина описује детаљно. Књигу је издала у САД где се са породицом настанила.
Раст винограда и воћњака пратио је и развој инфраструктуре неопходне за овакву производњу, а пре свега се односио на изградњу подрума. Тако се процењује да је крајем 30-их година прошлог века у Црвенки било било око 600 подрума у приватном власништву, који су поред складишне функције имали и значајну улогу у друштвено-културном животу Црвенке. Ту су боравиле породице у току радова, тако да су давали тадашњој Црвенки динамичан културно-друштвени живот. Углавном су се састојали од три целине. Први део је просторија у којој су припремане гозбе за виноградарске породице и њихове госте. У другој просторији, која је дужа биле су пресе за цеђење грожђа и алатке.
Трећи део, који најчешће није био озидан, служио је за смештај буради с младим вином. Нажалост, у Црвенки више нема винограда као некад, па је нереално очекивати да сви подруми буду приведени оригиналној намени, али би било лепо да се бар њих неколико користи за чување или макар за продају и дегустацију вина па у том циљу Туристичка организација општине Кула заједно са Фондацијом Стари подруми Телечке висоравни и Удружењем виноградара и воћара “Стари подруми” ради на санирању и довођењу подрума у функцију како би опет представљали атракцију и део туристичке понуде Општине Кула.
За седам дана на овом месту, у другом наставку приче о Црвенки читаћете о овдашњим црквама и гробљима као и браћи Хорн, египатским Јеврејима који су некада свирали харфу (!!!) у кафани код Железничке станице а појављују се у заборављеном документарцу “Велика породица” који је шездетих године “Загреб филм” снимао у овом месту.
Роберт Чобан
