Поштарску торбу окачио о клин пре копачки

Играо је он и у Сенти, имао понуда и из иностранства, али је након повртака из војске добио посао поштара у Ђали и ту пре деценију дочекао пензију. Теретну торбу о клин је окачио пре копачки!

„Играо сам 39 година, највише у „Граничару”, а као поштар сам радио 41 годину, дакле мало мањи ми је фудбалски стаж“, сажима Брана своју биографију.“ Капитен тима сам био од кад сам скинуо војничку униформу, док нисам престао да играм. За опроштајну утакмицу није било прилике раније, али никад није касно.“

Напомиње да је велика разлика између фудбала који се у Ђали играо некад и данас, поготово што се „Граничар” успешно такмичио и у Војвођанској лиги, док је клубом руководио сада покојни адвокат Младен Закић, чак као првак пласман у виши ранг уступао клубовима из Новог Кнежевца и Црвенке.

„Тад сам већ окачио копачке о клин, али сам био годину дана тренер“, сећа се Калопер.

У Ђали је највише старачких домаћинстава, пензионера око 130, махом време проводе на својим окућницама и шетњи од куће до лекара и натраг, а пошто углавном не могу да раде, најважније им је да сачекују поштара. Док је Бране био у служби, месна пошта је имала и управника.

„Волео сам свој посао, да крстарим селом бициклом или мопедом, дружим се с људима и сваких неколико минута срећем другог мештанина“, с носталгијом прича Калопер.“ Сад у Ђали функционише уговорна пошта, захваљујући локалној самоуправи и општини Нови Кнежевац, да народ не мора ићи за Српски Крстур или Нови Кнежевац због писма или уплата. Сад је радник месне заједнице и поштар. Једно време док сам радио писама и других пошиљки је било прилично, није било ни фиксних телефона по кућама, ни мобилних, већ само преко полуаутоматске централе свега шест-седам локала. Десет година сам радио као поштар и у Новом Кнежевцу, 1980. су ми једном рекли да у Ђали нисам довољно искоришћен, али су ме вратили кад је уведена такса од десет марака за излазак из земље. Управник Добривоје Уторник и ја имали смо много после јер је тад код нас отворен и гранични прелаз с Мађарском. Нажалост, у Ђали, као и свим селима, стари умиру, а мало деце се рађа. Омладина је деценијама, поготово последњих година, одлазила у иностранство, само смо ми, бабе и деде остали. По последњем попису село је имало око 830 становника, а сад не знам да ли нас је више од 350.“

Бранетов син ради у Мађарској и свакодневно путује у оближњи Тисасигет, ћерка с мужем и децом живи у Немачкој, али воли преко лета да је у завичају.

„Имам нешто земље, али све сам дао у закуп. Супруга Ержика је радила у фабрици „Лепенка” и једно време као спремачица поште Новог Кнежевца па од две скромне пензије на селу може да се опстане“, не жали се Калопер.

М. Митровић