Како објашњава директор Историјског архива Петар Ђурђев, Бадњим даном почињу најважнији божићни обреди, те се тог дана одувек припремало све што је потребно за укућане.
- На Бадњи дан прављени су божићни колачи, у чију средину је стављан украс у који се забадао струк босиљка - каже Ђурђев. - Осим божићног колача, прављена је и чесница од белог брашна, али без квасца. Чесницу је обично месила домаћица када зазвоне прва звона за јутрење. За њено справљење је коришћена вода која је донета тог јутра, пре изласка сунца. Наравно, у чесницу се обавезно стављао метални новчић, односно сребрњак.
Нарочито је било свечано Бадње вече, када је у кућу уношен бадњак и када се у све просторије посипала слама, а то је обично радио домаћин, понекад у пратњи деце, од којих је свако носило по нарамак сламе. По традицији се на Бадње вече за столом окупљала породица. За посну вечеру припреман је бели пасуљ, купус, пиринач, кувана риба, „насуво“ с маком, мед с орасима и разни компоти.
- Обичај који готово да је ишчезао у Новом Саду је коринђање. Обично би деца закуцала на прозоре домова и питала: „Је л’ слободно коринђање?“ Ако домаћин дозволи, они би запевали неку од старих божићних песама, а на вратима их је дочекивала домаћица која их је даровала воћем, ситним колачима, чоколадама, новцем или бомбонама, док би она мало старија добијала и вино - појашњвађа Ђурђев.
Први дан Божића био је први мрсни доручак, једва дочекан после дугог поста. Преподне се ишло на литургију, а после ње породица би се окупилна за свечаном трпезом. Пре ручка укућани су три пута узимали “вареник”, кувано црно вино са медом и бибером у које су стављани комади божићног колача, а то је могла бити и ракија медљаница.
- За божићни ручак јела се говеђа супа, сос с месом и кромпиром, са салатом, сарма и божићни колачи - каже Ђурђев додајући да је за време ручка горела божићна свећа усађена у посуду са житом, те да је према пламену, фитиљу и повијању дима прорицана судбина укућана. - Чесница, обредни колач без квасца, од растезаног теста, надевено расим а и сувим грожђем, зачињен најчешће медом одувек има посебан значај. Назван је чесница (честница), јер сваки члан домаћинства добија своју „чест”, односно део. Ко у свом парчету пронађе новац, значи да ће бити срећан целе године.
Сечење божићног колача обавља се свечано и обредно на први дан Божића, обично усред ручка, пре него што се на сто изнесе печеница, а најчешће је то ћурка, јагње или прасе, а пекла се и шунка или свињска плећка.
Салајачки младићи на коњима
У селима око Новог Сада до данас се сачувао обичај да првог дана Божића младићи јуре кроз сокаке на коњима и вијају Божић. Ђурђев додаје да је био обичај да се на други дан Божића носе колачи (милихброт) кумовима и удатим ћеркама или сестрама. Девојка која је ”изашла из куће” и удала се добијала је од родитеља и парче чеснице које је њој намењено још код печења. Вијање Божића на Салајки има дугу традицију. Коњаници другог дана најрадоснијег хришћанског празника јашу кроз тај део града, симболизујући проношење вести о Христовом рођењу. Према сећањима старијих, код кафане “Три круне”, која се налазила на углу Кисачке и Темеринске, су се скупљали и Роткварци и Салајчани и Подбарчани, па се Божић одатле вијао Темеринском улицом до моста.
- Домаћин је најпре начинио ножем крст, односно„прекрстио” колач, па га је расекао на пола. На пресеченим полуткама ножем су вађена по два комадића и у удубљења се сипало вино које су унакрст пили домаћин и они који с њим учествују у обреду, након чега се сви три пута пољубе. Свећа се обавезно пали за време божићног ручка - истиче Ђурђев.
Први посетилац на Бадњи дан или Божић који дође случајно или на позив, зове се полаженик. Веровало се да полаженик доноси срећу, па је због тога радо приман, нарочито ако је дете. Полаженик је добијао посебан део чеснице и друге дарове. У Новом Саду он је домаћину доносио колач, а овај би га благосиљао: „Жив и здрав био и добро нам дошао”
С. Ковач
