Троминутна емисија, коју публика може да послуша недељом у јутарњем програму, од 7.40 часова, представља омаж времену када су се пођеднако развијали најразличитији филмски жанрови, од ратних, породичних до хумористичних. У плану је и дужа емисија, која ће, осим истраживања и разговора са великим глумцима и режисерима, садржати инсерте из датих остварења.
Како сте донели одлуку да новинарски рад посветите филму?
– Филм волим одмалена. Из те љубави произашла је жеља да се бавим глумом или режијом. Сплетом околности студирао сам социологију, а за то време на Радију Нови Сад интервјуисао сам драмске уметнике. У свом мастер раду бавио сам се филмом, па је било природно да након тога осмислим рубрику посвећену седмој уметности. Имао сам прилику да се упознам са многим филмским и серијским ауторима, међу којима су Синиша Павић, Здравко Шотра, Ђорђе Кадијевић, али и глумцима попут Миодрага Кривокапића, Светлане Бојковић, Војина Ћетковића, Драгана Бјелогрлића. На радију сам повезао све своје љубави: социологију, режију и глуму.
Какав утицај има југословенски филм на савремену домаћу кинематографију?
– Многи југословенски филмови постали су класици домаће кинематографије. Својом емисијом одајем почаст тим остварењима. Сви памтимо Валтера, Капетана Лешија, серију „Вук Караyић” која је у Европи освојила Гран при, као и низ филмова и серија црног таласа. Усудио бих се да кажем да су стари домаћи филмови гледанији од данашњих.
Каква је, по вашем мишљењу, будућност радија и домаће кинематографије?
– Предност овог медија је то што радијски програми постоје и на телевизији. Мислим да ће му се људи све више окретати и слушати га управо на тај начин. Радио дозвољава и даје много. Само се треба препустити. Квалитетни домаћи филмови снимају се и данас. Након деведесетих година Шотра је „Зоном Замфировом” вратио публику у биоскопе. Наша кинематографија има перспективу.
Д. Клашња
