"Цео радни век спасавао је животе и Албанаца и Срба, био је народни лекар, никаве разлике није правио ни међу болесицима ни међу студентима којима је предавао и нисам могла да посумњам да би могао постати жртва. Сваког дана некоме је поклонио нови живот, најтеже случајеве је одрађивао успешно", рекла је за Тањуг супруга хирурга Томановића, Верица, председница Удружења породица киднапованих и несталих.
Додала је да је њен супруг, од човека који је презуео болницу имао гарацније да ће бити сигуран ако остане.
Андрија је како каже, упркос томе што су се како каже тих дана по окончању бомбардовања и уласку НАТО снагана КиМ дешавале страшне ствари, и што су се многи Срби иселили и отишли у безбедније делове Србије решио да остане у болници јер је сматрао да је потребан болеснима.
"Тих дана град је био пун непознатих људи који су аутобусима долазили. Насилно су упадали у станове, убијали људе, улазили у туђе куће, било је хаотично", рекла је она и подсетила да је њен супруг веровао да му се ништа ружно не може догодити јер је цео живот посветиодругима.
Андрија је каже тог кобног дана рано отишао на посао, нешто касније је звао ћерку у Београд и рекао да је уморан, да је имао састанак у деканату и да је била дискусија о томе да ли ће се ићи из Приштине или остати...
"Тог дана почела је неумрна борба за његов живот, звала сам све, осим њега нестало је много деце, породица, људи са радних места, на путу до продавнице .... чим проговориш српски постајао си мета за одстрел", рекла је она и додала да је и поред тога веровала да је њен супруг можда остао у болници.
"За време рата, 78 дана није излазио из бонице", додала је Томановић и навела да је од дана његовог нестанка улагала огроман напор да сазна путоказ у ком правцу да га тражи, али да га ни данас нису нашли.
