Резон: Права истина о српском млеку

Ни зрно жита окупатору! Овај погубни слоган Комунистичке партије Југославије, имао је крајем августа и почетком септембра своју нову верзију - ни кап млека српском народу! Аутори новог слогана јесу странци, власници српских млекара. Енглески, француски и немачки млекарски гиганти у пракси су потврдили правило да је у потпуности слободан само онај народ који је власник своје хране. Пре 18 година, српске власти су се прокоцкале наш економски суверенитет и постарале се да Срби постану максимално зависни од странаца. Теорија завере, чујем врисак згражавања припадника бивше власти. Манипулација - оптужују ме заједно са аграрним стручњацима и медијима који су креирали спинове да у Србији нема млека зато што су сељаци продали краве због Вучића. Обмана, хорски их подржавају домаћи и страни политичари. Истина! Трепери тихи, усамљени шапат ретких Срба који се сећају стварних достигнућа 5. октобра и антииндустријске револуције ДОС-а. Неки од њих су заједно са мном као новинари пратили приватизациону пљачку Србије. И имамо необориве доказе да ни кап српског млека није српска од 2003. године. Ни залогај чоколаде, плазме, нити гутљај сока. Око 90 одсто наше индустрије хране налази се у рукама странаца.

Добровољну економску капитулацију ДОС-а неправедно и неоправдано је прекрио заборав, најопаснији српски непријатељ. Моја је дужност да истину ископам испод дебелих наслага њихових громогласних парола и слогана о лажној борби за демократизацију и европеизацију Србије. И зато је њихово настојање да, заједно са себи наклоњеним медијима, шире страх од глади, само једна коцкица у сложеном мозаику борбе за понижавање Србије. 

Грађани су се с правом питали шта српске краве имају с руско-украјинским ратом? Ништа! Али, имају власници српских млекара. Сточари своје млеко могу да продају француском Бонгрену и Лакталису, немачком Меглеу, или британском Мид Еуропа партнерсу, који држи 80 одсто тржишта. Дакле, српско млеко је економска роба у рукама странаца. Они су га продавали кад су и коме су хтели. Међутим, српски медији су о несташици извештавали крајње површно. Осим што су данима понављали само једно - да на рафовима нема млека, нико се није запитао зашто га нема? Ко је одговоран? Где је млеко нестало? Уместо тога објављивали су бесмислене тврдње политичара опозиције и њихових квазистручњака да млека нема јер су сточари продали своје краве незадовољни пољопривредном политиком Вучића и Владе. Истраживачко новинарство, у које се куну опозициони новинари, затајило је. Ниједан борац за слободу медија није се запитао како је млека било у мају, јуну и јулу, ако су краве продате? Шта се с кравама десило од јула до септембра? Јесу ли масовно страдале од мајмунских богиња? Или су побегле у Европску унију због демократскијих услова муже? Или су једноставно отишле због еколошкије траве? Да ли су емигрирале из протеста зато што Србија није увела санкције Русији? Или су можда отишле на привремени рад у Европску унију, јер тамо мужу плаћају квалитетнијим сеном и силажом? Или су отишле да се изјадају Виоли фон Крамон? 

Сви знамо да српске краве нису митски једнорози, и да је у питању нешто сасвим друго. За несташице млека крива је одлука ДОС-а да српску прехрамбену индустрију за мизерну цену прода страницима. Истина се мора доказати тврдњу по тврдњу. Чињеницу по чињеницу. Уз грађевинску, српска прехрамбена индустрија била је главни плен странаца. Одмах по преузимању власти од Милошевића, ДОС је кренуо у продају свега што је било вредно. Енглески инвестициони фонд „Салфорд„, регистрован на Девичанским острвима постао је власник српских млекара 2003. и 2004. године. Поред пет млекара „Салфорд„ је био власник „Бамбија„ и кондиторске индустрије „Банат„, као и млекара у Црној Гори, БиХ и Македонији. На тај начин је британски фонд, с непознатим власницима, успоставио монопол  на Балкану у откупу сировог и продаји прерађеног млека. Још 2006. је утврђено да „Салфорд„ контролише 65% индустрије млека и 85% тржишта млека и млечних производа. Само три године касније Срби су први пут сазнали истину о политици ДОС-а. На рафовима данима није било ниједне литре млека, а снабдевање се стабилизовало тек после значајног поскупљења. 

Анализа није потпуна без осврта на локалне прилике. Занимљив је један податак, ког се Новосађани више и не сећају. Поред Земунске, Пивничке, Oyačke, Зајечарске, Салфорд је 2012. затворио Новосадску млекару, јер после 50 година одличног пословања, одједном није била рентабилна. И шта су урадили Бојан Пајтић и Борислав Новаковић? Јесу ли организовали демонстрације ? Јесу ли позвали Новосађане да заједно са њима и осталим члановима Демократске странке блокирају град? Јесу ли тражили ТВ гостовања? Суочавања с људима из Салфорда? Јесу ли протестовали испред амбасаде Велике Британије? Да ли су писали протестну ноту? Јесу ли у органима Европске уније интернационалнизовали питање Новосадске млекаре? Ништа од наведеног! Мирно су гледали како нестаје фабрика која је запошљавала велики број људи, и како се гаси бренд на ком су одрастале генерације Новосађана. Цео њихов локалпатриотизам може да се сажме у једну паролу - после нас потоп!

Осим што је сваки литар млека у власништву фондова из Велике Британије, чији власници нису познати јавности, и компанија из Немачке и Француске и 90 одсто српских супермаркета налази се у страном власништву. Макси је у власништву белгијског Делеза, а Идеја је у власништву Фортенова групе из Загреба. У каквој је то све вези са српским млеком? Огромној! На рафовима може да се нађе само оно о чему договор постигну мултинационални конгломерати. Сомборска млекара је 2008. за кратко време изгубила пет одсто тржишта тако што је избачена са трговачких полица. Због рата у Украјини у ЕУ је наступила финансијска и прехрамбена криза и српско млеко је уместо на рафовима српских радњи, завршило на неким другим тржиштима. 

Игра иностране моћи траје две деценије. Салфорд је све фирме у Србији и осталим бившим југословенским републикама продао инвестиционом фонду Мид Еуропа партнерс. На први поглед обична трговина. Али, није! О каквој је игри реч открива податак који је објављен на Видовдан 2007. године. Мид Еуропа партнерс је тада постала већински власник СББ-а, који је касније, 2013. купио амерички фонд KKR, на чијем се челу налазио бивши директор ЦИА Дејвид Петреус. А онда је 2018. године већински власник СББ-а постала британска мултимилијарерска компанија БЦ партнерс. Мид Еуропа партнерс је садашњи власник Имлека и већине млекара у Србији, Црној Гори, Македонији и БиХ. Ето доказа да је вештачка несташица млека представљала контролисану пропагандну акцију за дисциплиновање Србије. Очигледно је. Храна је моћ. Храна је политички алат. Средство за притиске и манипулацију. Удружена с медијима, представља опасно оружје. Због политичког и економског утицаја, Запад је и направио трговину са ДОС-ом. Ми вама власт, ви нама Србију и све што је у њој. 

Тајминг несташица млека још је занимљивији од опсенарске промене власничке структуре у медијској и прехрамбеној сфери. Волшебни егзодус српских крава подударио се с притисцима у вези с признавањем лажне државе Косово и притисцима у вези с увођењем санкција Русији. Исто као што је лист Данас, у тренутку када је Вучић у седишту Уједињених нација у Њујорку радио на повлачењу признања лажног Косова, пренео текст из албанских медија да ће пет држава ЕУ, које не признају независност, променити свој став. 

Много случајности. Превише подударности. Није случајно препродају српских фабрика хране увек пратила препродаја медија и кабловских оператера. На тај начин се ствара мултипликована моћ уцене и утицаја на наше економске и политичке прилике. У међувремену се десило нешто са чим нису рачунали, што је супротно свим њиховим каклкулацијама и прорачунима. Упркос настојањима да му у здруженој, планској акцији, сруше рејтинг и уцене Србију, Вучићева популарност је додатно порасла и покварила им планове. Србију и Вучића није могуће уценити као лидере ДОС-а. За разлику од њих, он има одличне економске резултате и огромну подршку народа.

И само нека неко покуша да ми каже како није фер да за све окривљујем Демократску странку, ДШ, Г17 плус, и остале прилепке ДОС-а! Разумећу да на тај начин постаје јатак, да постаје саучесник оних који су оберучке радили на уништењу економског и политичког суверенитета Србије. Одбојност према чињеницама неће променити њихово постојање. Чињенице треба памтити, да нам се не би понављале. Увек треба имати на уму да се људи, који су цео народ продали у бесцење страним монополистима, и данас баве политиком. Не треба им дозволити да поново дођу у прилику да одлучују о држави. 

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односес јавношћу и посланику Скупштини Србије