Као велики поштовалац фудбалских вредности, власник клубова у Француској, Енглеској и Словенији, суоснивач америчке професионалне лиге фудбала, одавно је на хоризонту интересовања српске фудбалске јавности. Разговор за „Дневник” прихватио је непосредно пре приватне посети ФЦ Вујадин Бошков у Ветернику. Из намере да посети клуб коме је одувек привржен наметнуло се и питање о евентуалним намерама са Војводином.
- Ја јесам рођен у Лици, амерички сам држављанин, али најлепши део мог живота односи се на Нови Сад и Новосађане. Ту сам одрастао, ту сам школе завршавао и љубави доживљавао. У 26. години отишао сам у Београд и даље, преко Швајцарске, у Америку. Док смо били у Београду, моја супруга и ја смо, чим би сунце зашло, седали у ауто и правац Нови Сад, град који је у темељу мога бића. Али, као одговор на питање, да бих у нешто ушао најпре бих морао да видим пројекат. Искрено, ја ту не видим себе. Заправо, ја ту не видим могућност да у постојећим односима донесем нешто. А ако то не видим, не бих ни да улазим. Својевремено сам имао понуде из Партизана и Црвене звезде. И из Хајдука су ме звали.Свима сам рекао, ако бих се икада одлучио да радим у Србији, дошао бих у Војводину. То је клуб који ми је највише радости доносио, али и највише бола. Толико сам батина од оца добијао зато што сам бежао са наставе да бих стигао на утакмице Војводине. И на тренинге сам стизао, опет науштрб школских обавеза.
Бест улазница за Енглеску
Велики број прослављених фудбалера и фудбалских радника је у адресару Милана Мандарића. За једнога је посебно емотивно везан.
- Џорџ Бест и ја смо били истински пријатељи, још од његовог ангажмана у Америци – са сетом се присећа Мандарић. – Док сам био у Ници, дошао је код мене и рекао: „Шефе, није то за тебе, ако ћеш да остајеш у фудбалу, идемо у Енглеску. И тако би. Наше супруге биле су нераздвојне, а Џорџ је своме сину дао име Милан.
С обзиром на то да је разговор уследио дан после утакмице у Ослу, где је Србија победом против Норвешке потврдила супериорност у групи Лиге нација, незаобилазна тема се сама наметнула.
- Био сам на многим утакмицама у мојих пола века фудбалских година, али ово је била спецефична утакмица и специфичан доживљај. Она је потврдила да оно са Шведском није могао да буде само случај. Начин на који Србија игра јесте потврда лисабонског тријумфа и свега онога што прати издања Пиксијеве чете. Ово је време Пиксијевог фудбала, очаран сам у спознаји колико богатство сада Србија има у виду своје фудбалске репрезентације са Пиксијем на челу.
У САД је оснивањем компаније Лика корпорејшн указао поштовање родном крају, оснивањем компаније Санмина (комбинација имена његових ћерки Сандра и Јасмина) изразио је оданост својој породици. Занимало нас је како би се звала будућа компанија која би рефлектовала оданост Новом Саду и Србији.
- Баш сте упорни – уз осмех је прихватио игру. - Не знам да ли ће до тога доћи, видећемо. Оно што знам јеста да ћу увек бити уз српску репрезентацију и поштовалац дела Драган Стојковића. У Енглеској сам улазио у клубове који су били у тешким проблемима, али сам видео себе у томе, знао сам шта могу да учиним да бисмо изнели ствар. Тамо где се задржим хоћу да будем газда, да будем питан и да у крајњем случају одлучујем. Преузимам одговорност, предочавам пројекат свима и остајем под условом да ми се нико не меша, ни политика, нико, а ја ћу са навијачима да склопим пакт о напредовању. Навијачи су власници традиције и будућности, председници долазе и пролазе, навијачи остају. Успевао сам у томе, на обострано задовољство.
Вучић чини праву ствар
Најава изградње националног стадиона није изненадила нашег саговорника. Напротив.
- Политичари су увек спремни да покупе резултате које неко други направи – каже Мандарић - Овде ме радује и охрабрује то што председник Вучић, поред свих својих обавеза код куће и искушења на међународном плану, проналази и време и начин да помогне фудбалу у Србији. Фудбал јесте велики бизнис, али је и врло значајан знак распознавања у свету. Када причате о Енглеској, причате о фудбалу, Бразил, Немачка, Аргентина, Француска... Фудбал је у кругу најчешћих асоцијација на те нације. Данас, када кажете Србија, у свету је прва асоцијација Новак Ђоковић. Волео бих да Србија постане фудбалска сила, а на држави је даградњом инфраструктуре подстакне и подржи стремљења армије фудбалских поштовалаца.
„Фудбал је чудовиште које сам ја створио“- говорио је некадшњи председник ФИФА Сеп Блатер, мислећи на бизнис у који је посредно или непосредно увучено две милијарде људи на планети. Од „најважније споредне ствари на свету“ фудбал је постао самоодрживи механизам са профитом у бити сопственог деловања.
- Фудбал јесте велики бизнис, индустрија, али се од бизниса разликује утолико што је ту умешана велика и снажна емоција – направио је значајан отклон у погледу Блатерове дефиниције наш саговорник. -У класичном бизнису емоција се јавља тек у моменту када ваш производ успе на маркету. И ту све завршава. Емоција у фудбалу, међутим, присутна је у сваком моменту, она живи стално, заједно са вама, и на јави и у сну. Ту снагу емоције морате да делите са окружењем у коме сте се затекли, са људима из тог окружења, без обзира на њихов однос према пројекту чији сте носилац. Једнога дана ви ћете отићи, они остају. Битно је да људе око себе убедите у то што радите, јер ћете тако добити реалну основу за реализацију сопственог плана.
Пиксија сам довео у Звезду
Познато је да је Мандарић учествовао у трансферу данашњег селектора Драгана Стојковића из Радничког у Црвену звезду.
- Пикси је нешто каснио, није стигао у договорено време – присетио се трансфера. - Цветковић ме је звао и пожалио се речима „Миланче, нишка пруга није прорадила, шта да радим“. Умирио сам Цвелета уверавањем да је све у реду и Пикси само што није стигао. Даље, све је већ историја.
Милан Мандарић био је власник Нице, коју је тренирао прослављени играч шампионске генерације Војводине Силвестер Такач. По освајању шампионске титуле примио их је и на успеху честитао председник Француске Жак Ширак. У Енглеској је био газда у Портмуту, Лестеру и Шефилд Венздеј. У жељи да се приближи Балкану, Словенију је означио као могући наставк свог фудбалског путешествија. Упркос сугестијама угледног банкара из Љубљане да се не упушта у то, Мандарић је у Копру и љубљанској Олимпији видео могућност наставка своје фудбалске приче. Није више тамо. По сопственом признању, мање је проблема имао у три енглеска клуба за 17 година, него у Олимпији за трећину тога времена.
Л. Бакмаз
