Јер, Страхиња код израде предмета од дрвета не користи металне делове, а труди се и да шрафова има што мање, само кад су заиста неопходни. Баш због тога му је потребно да прво добро испланира то што ће правити. Сама израда после тече релативно брзо и глатко. Посебно је занимљиво то што је дрводељство Страхињи нешто више од хобија, док су му посао и струка нешто сасвим друго.
– По занимању сам саобраћајни техничар. Већ дуго имамо породични бизнис у Лукићеву, односно транспортно предузеће. Како на тржишту рада нема довољно возача, врло често сам у камиону за воланом. Испрва је идеја била да мењам возаче кад су на годишњем одмору, а сада се ситуација променила. Но, сваки слободан тренутак проводим у радионици – прича Страхиња и додаје да и његов отац уме са дрветом, али да је највише тајни заната изучио код сеоских столара.
– Одувек ме је привлачило дрво, али сам се озбиљније почео бавити дрводељством 2018. године. У почетку сам учио, односно прво ме је у тајне заната увео чувени мајстор Драгац из Лукићева, а онда сам учио код још једног маестра за дрво, чика Матије. И, наравно, ту је интернет. Прво сам од палета направио једну угаону гарнитуру. Сад ми је смешно како изгледа. Али, мало по мало, набавио сам добре машине за хобисте и улазио у тајне заната. Сад мислим да могу све да направим, а у ствари сам и направио. Сви у породици и пријатељи су нешто добили. Ципеларник, полице за књиге и цвеће, сто и столице, ограде, не могу ни да се сетим свега – наставља Страхиња.
Ипак, у последње време одлучио се за дечије играчке. Свом сину је направио аутомобиле, камионе, кипере, дизалице, бродове… И за децу пријатеља израдио је најлепше могуће поклоне од дрвета. Поносан је на аутобус који је поклонио дечаку који обожава аутобусе. За један дечији вашар у селу, направио је дрвени фотоапарат за девојчице. Последњи је из Страхињине радионице изашао дрвени коњић, а сада се спрема да направи и мотоцикл од дрвета.
– Радим само се најквалитетнијим дрветом – храстом, буквом, јасеном и бором. Не волим да га фарбам, него правим комбинације од две врсте. Заштитим га маслиновим уљем. Не волим да користим метал, па дуго смишљам како да уклопим предмет без шрафова. Али, бескрајно уживам и дрводељство је за мене опуштање, антистрес терапија. Буквално некад из камиона побегнем у радионицу – прича Страхиња.
Своје производе је досад углавном поклањао. Каже да му је највећа награда кад види како се дете обрадује кад добије овако лепу играчку.
– Волим да замишљам како ћу се једном бавити само дрветом. То сада није реално, од транспорта се живи, али планова имам много, па ћемо видети шта ће се од тога и остварити – завршава разговор Страхиња Спасојевић.
Жељко Балабан
