Зре­ња­нин: Матеја школовање и спортску каријеру наставио у Канади

Матеја се почетком септембра ове године преселио на други континент, где је уписао опште студије на Универзитету Амбросе и задужио дрес екипе Амбросе Лионс, која се такмичи у АЦАЦ лиги. У питању је најмлађа екипа у целој лиги.

– Стварно је одлично овде, заиста сам презадовољан. Сви су фини према мени, увек ми излазе у сусрет и желе да помогну. Много ми помажу и мој помоћни тренер Никола Ивановић и његова породица, на чему сам им неизмерно захвалан – прича за “Дневник” Матеја Вукић.

Овај млади кошаркаш је рођен 9. фебруара 2004. у Зрењанину. У родном граду је завршио Основну школу “Ђура Јакшић”, као и прве две године у Зрењанинској гимназији. Преостале две године је, због спортских обавеза, завршио у Средњој школи “Ушће” у Београду. Кошарком је почео да се бави у другом разреду основне школе, управо у тој образовној установи, код наставника Дамјана Вите Соје. Након тога је прешао у Кошаркашки клуб Зрењанинац, код недавно преминулог чувеног зрењанинског тренера Роберта Бољоша. У шестом разреду основне школе је заиграо за KK Петровград, код тренера Марка Скока и Станоја Новаковића - Тонија.

– Ту сам стекао баш пуно пријатеља, са којима се и дан данас дружим. Мислим да вреди да их споменемо. Један од њих је наш капитен Јован Богдановић, са којим сам ишао у прве две године средње школе. У питању је лидер са којим смо освојили све што смо могли да освојимо. Онда су ту и Лука Паунов и Марко Шаренац, другари за цео живот, које сам упознао преко кошарке. Када је реч о члановима те екипе, има нас од Суботице преко Шпаније до Канаде. И сада, док сам у Канади, чујем се са њима на дневном нивоу – истиче Матеја. 

Са 15 година је наш млади саговорник позван на пробу у Мегу. Када су у овом клубу видели какав је под обручима, одлучили су да га задрже. Зато се Матеја преселио из Зрењанина у Београд, како би играо за кадете и јуниоре Меге.

– Тренер у кадетској селекцији ми је био Веселин Петровић, заиста невероватан човек. Имао сам пуно прилика, шанси и минута на терену, али нисам то искористио на прави начин. Онда је дошла и наредна сезона, у којој сам наступао искључиво као јуниор. Тренер ког не вреди ни помињати није имао намеру да ми пружи шансу да се докажем на терену, па сам полако одустао од Меге – присећа се Вукић.

Са 17 година, на почетку такмичарске сезоне 2021/2022, одлучио је да се врати у Кошаркашки клуб Петровград из Зрењанина.

– Тренер Милан Боснић, у договору са Тонијем, ставио ме је на позицију плејмејкера. Уследила је прва утакмица и тада се нисам уписао у листу стрелаца, али сам имао добрих десетак асистенција. Све је кренуло на боље, једноставно сам био срећнији у животу, иако смо знали да се завршавају сезона из снова и средња школа. Морао сам да гледам шта даље. Одлучио сам да не одустанем ни од школе ни од кошарке – наводи Матеја.

Према његовим речима, у Србији није баш изводљиво играти кошарку на озбиљном нивоу и студирати, али у Америци или Канади већ јесте. То је био преломни аргумент приликом доношења важне животне одлуке.

– Упознао сам Николу Ивановића, сада мог помоћног тренера у Канади, који ме је повезао са тренером Нилом. Тренер Нил ми се јавио и рекао да је баш заинтересован да дођем да играм за Амбросе. И све је једноставно ишло једно за другим. У почетку је било баш тешко, јер се много брже игра, али сам се већ навикао на то. Сада сам презадовољан минутажом и улогом у екипи. Првих неколико утакмица нисам био активан у нападу, а у последњим сам имао солидну статистику. На једној од њих сам убележио 16 поена, седам асистенција и пет скокова – наводи млади зрењанински кошаркаш Матеја Вукић.

Жељко Балабан