Према речима директора Института професора др Зорана Радовановића, апарати ће бити набављени кредитом Светске банке, уз помоћ Министарства здравља.
Очекујемо да ће у 2018. години бити реновирана два бункера и инсталирана два нова акцелератора и један ЦТ симулатор. Бункери су у згради “Каменице један” и постоје од како је направљен Институт. У једном од њих је и сада апарат за зрачење, стар 13 година, који би у случају набавке био расклопљен, каже др Радовановић.
У старој згради Институт има три бункера, од којих су два празна. У два ће бити смештени нови апарати за зрачење, а у трећем ЦТ симулатор, који служи за планирање зрачења.
Потребна је комплетна адаптација бункера, што подразумева и електроинсталације, вентилацију, климатизацију. Свуда је и оплата од ламперије, што мора да се скида, наводи др Радовановић.
На зрачну терапију тренутно чека 302 пацијента, док је у септембру прошле године на овој листи било 720 болесника.
Да подсетимо, Институт за онкологију Војводине прошле године је добио два нова линеарна акцелератора, у марту и септембру, те се од тада и смањују листе чекања на ову терапију.
Институт сада има два стара апарата у “Каменици један” од којих један има 13, а други девет година и два нова, набављена прошле године, од којих је један такође у старом објекту, а други у “Каменици 2”.
Набавком два нова уређаја, Институт ће имати укупно пет машина, јер ће један стари апарат оставити у функцији.
У суштини, имаћемо један апарат више него сада, али ће квалитет зрачења бити далеко бољи с новим акцелераторима. С пет акцелератора моћи ћемо да зрачимо дневно 250 пацијената у две смене, а сада је то до 200, казао је др Радовановић.
Линеарни ацкелератори који ће бити набављени у наредној години су “Варијанови” апарати и они ће међусобно бити умрежени.
То су савремени уређаји који не користе природан трајан извор радиоактивности, него се зрачење производи у уређају, и то само док је он у погону.
Два су облика тако произведеног зрачења - фотонско и електронско. Фотонски зраци употребљавају се за туморе смештене дубље у телу, а електронско зрачење употребљава се за површински смештене туморе.
Радиотерапија је једна од најчешћих метода лечења тумора кроз коју пролази готово 70 посто онколошких болесника.
За неке болеснике то је и једина индукована терапија. Међутим, постоје и ограничења радиотерапије. Нису сви тумори једнако осетљиви на зрачење, нити су све локације тумора једнако доступне зрачењу без већег оштећења здравог ткива.
Осим тога, постоји максимална доза зрачења којој се појединац може подвргнути у току живота. Зато су циљана зрачења, која се постижу употребом линеарних акцелератора, веома важна.
Љ. Петровић
