ИШТВАН ПЕЧКАИ КОВАЧ Конзервација је посао који се мора волети

У свет рестаурације и конзервације предмета који се сврставају у културно благо Новосађанин Иштван Печкаи Ковач, како сам каже, ушао је стицајем околности и остао читав радни век.
Ištvan Pečkai Kovač ceo radni vek starinama udahnjuje život Foto: privatna arhiva
Фото: Иштван Печкаи Ковач цео радни век старинама удахњује живот Фото: приватна архива

 После завршене Средње пољопривредне школе, 1969. године запослио се као туристички водич у Музеју града Новог Сада не слутећи у том тренутку којим током ће његова професионална каријера тећи. Преломни моменат догодио се три године касније када је Љубомир Вујаклија припремао изложбу и због стиске с временом замолио Иштвана за „изриба“ неке предмете од сребра. Иштван је то прихватио и тако отворио себи врата света који је заволео и у ком се и сада, иако је већ девет година у пензији, креће.

- Након првог сусрета са конзервацијом, питали су ме да ли хоћу да радим тај посао, пристао сам и тако је кренуло – присећа се почетака Иштван. – Почео сам истовремено да радим и учим. Срећна околност  је што сам у Средњој пољопривредној школи имао доста хемије, а у овом послу је она кључна. Исте године, 1972.  у Будимпешти сам завршио основни курс за техничаре. У Будимпешти сам и после био у више наврата на обуци, одлазио и на скупове конзерватора који тамо организују два пута годишње. Од 1978. до 1980. сам стицао знање и у Народном музеју у Београду, који је имао могућност и да издаје сертификате. Са колегама из Народног музеја сам после пуно сарађивао и за ту музејску кућу доста радио. С изузетком Македоније на територији читаве некадашње СФРЈ сам радио: мислим да не бих могао да набројим  сва места у којима сам радио.

Иако му је специјалност рестаурација и конзервација металних предмета, кроз његове руке пролазили су и бројни комади од других материјала. Према потреби конзервирао је експонате од дрвета, камена, ћилибара, текстила. Ипак, највише се бавио археолошким материјалом и отворено признаје да му је ангажман на Челаревској некрополи био најдражи посао у каријери.

Фото: У живот вратио свећњаке из 19. Века Фото: приватна архива

- Ту смо радили сваке године у распону од две деценије. На терену смо били од месец дана до пола године. Тамошњи материјал је веома леп, вредан и интересантан, а посао изазован. У Челареву металних предмета није било пуно, али су остали под земљом, где постоји релативна равнотежа. Кад такав предмет дође на површину, он пропада. Имали смо предмете који су били у доброј мери очувани, али је било и оних, на пример, алата у гробницама, који су остали само у траговима. Морали смо да разрадимо технологију да „подигнемо“ те предмете који су претворени практично у корозију – објашњава Ковач.   С поносом каже да су захваљујући пажљивом приступу и третирањем одређеним материјалима, знатан број предмета успели да спасу и сачувају. Археолошки материјал у конзерваторском послу баш због тога што је највише пропао је и најзахтевнији за обраду. Како каже, највише тражи пажње и то се ради углавном на дуге стазе. За један предмет од гвожђа  који је у великој мери нападнут корозијом, треба и шест месеци до годину дана рада. Врло је важно у том процесу консолидовати га да се не распада даље. Саставни део његовог посла је и реконструкција, допуна  делова који недостају и тада се, каже он, користе синтетички материјали. При том се, уколико је могуће, води рачуна да то буду материјали који се могу уклонити како би се оставило простора када технологија буде напреднија да се замене бољим.

- Најбитније је да онај ко се бави овим послом зна шта од средстава може да користи и на који начин сме то да чини – напомиње Иштван. - За чишћење су се углавном само киселине користиле, али има и других супстанци које нису толико опасне за предмет, али за човека јесу. Мора се пуно пазити приликом рада. Код нас је, нажалост, доста тешко наћи институције које се баве испитивањем материјала. Често у старту нисмо сигурни који је материјал у питању, па чак ни какав предмет имамо пред собом. Тек када кренемо са чишћењем, откривамо о чему је реч. Увек се почиње са најблажим средствима, а онда се употребљавају све агресивнија. Гвожђе се препозна релативно брзо. Бронза, сребро или легура доста тешко. Бронза има зелено-плавичасту корозију, сребро такође, јер оно садржи мало бакра, калаја или цинка. Кад се скину ти слојеви, под микроскопом или голим оком установи се шта је, а и тестови то потврђују.

Фото: Тек када се крене са чишћењем открива се од чега је предмет сачињен Фото: приватна архива

По одласку у пензију наставио је да ради по потреби и позиву колега из музеја, завода... У договору с директорима, најчешће је то чинио у музејској радионици, која се и формирала с његовим доласком. Одређене захвате обавља и у својој радионици у Чортановцима. Тамо је у живот вратио свећњаке из 19. века, дар Николе Васиљковића Саборној цркви у Сремским Карловцима. Кроз његове руке прошли су  и предмети који су после чинили поставку поводом јубилеја  карловачке Саборне цркве, међу којима и Јеванђеља. Сада се припрема да се позабави с три таква примерка из сомборске цркве Светог Георгија, код којих је потребно осим сређивања металних окова заменити и текстил којим су корице пресвучене.

- Кустосима су најпотребнији конзерватори, јер је важно да предмет који уђе у музеј буде сачуван - истиче наш саговорник. - Морам признати да нисам пренео  своје знање некоме, мада сам док сам још радио у музеју говорио да би требало некога обучити ко ће тај посао волети, као што сам га и ја заволео. Плата није велика, али се може зарадити додатно. Треба код нас порадити на школовању људи за конзервацију и учинити да буду боље плаћени. Сећам се годишњих семинара у Војводини на којима су учествовале колеге из целе Југославије, и колико је то нама значило јер се на таквим скуповима размењују искуства и долази до нових сазнања. Конзервација је повезана са пуно наука почев од хемије, антропологије, медицине, али и са мноштвом заната. Што их више знате, утолико боље. У овом послу је битно да га волиш и знаш да радиш.

        Зорица Милосављевић

EUR/RSD 117.5783
Најновије вести