Синдикати и лекари противе се таквом предлогу који већ годину-две стиже из Привредне коморе Србије, износећи као главни аргумент да радници у Србији сада раде и кад су болесни да не би добили отказ.
Председник УГС „Незавиност” Зоран Стојиљковић оцењује да би таква измена „радничког устава” представљала додатно тренирање строгоће и подилажење интересима послодаваца без ваљаног разлога и доказа.
Прво, боловање се углавном више никоме не исплати, плате су мале и одлазак на боловање је дестимулативан, наводи Стојиљковић.
Како додаје, зато људи ретко користе боловање и често незалечени иду на посао да не би остали без дела те мале зараде. Део послодаваца не преза од тога да на тај начин кажњава и труднице. Друго, већ постоје јасне процедуре које онемогућавају праксу фингирања боловања и свака друга врста притиска доводи и лекаре у ситуацију да се проверава њихов рад, вели наш саговорник.
Но, судећи по новим подацима које је објавио Еуростат за прошлу годину, српски радници су међу најздравијим у Европи. Наиме, Еуростат је објавио саопштење о ограничењеима за рад услед субјективног осећаја мало или озбиљно нарушеног здравља радно способног становништва, оног од 16 до 64 године старости. Србија, након Северне Македоније и Малте, има радну снагу с најмањим уделом оних који се сматрају здравствено ограниченим. У просеку то је прошле године било 7,9 одсто становника, с тим што је то код мушкараца 7,4 одсто, а код жена 8,5. За разлику од нас, „много” болеснији су радници у Летонији, Естонији и Словенији, који имају највећи удео становништва с осећајем здравствених проблема.
Стручњаци тврде да подаци Еуростата указују на то да је субјективни осећај доброг здравља у нашој земљи, као и другим економско неразвијеним државама, пре свега последица страха од могућег губитка посла и прихода, ма колико они месечно износили. Смањење месечне зараде због коришћења боловања раднику доноси 30 одсто мање приходе, а када се зна да и с постојећим тешко саставља почетак и крај месеца, с правом се може поставити питање ко су радници који лажирају боловања и како се то њима исплати.
Подаци РЗС-а показују да је од јануара до септембра ове године на боловању било 165.000 запослених, без трудница, који су у просеку на поштеди били 45 дана.
Боловања су најчешће коришћења ради лечења тумора, ортопедских траума и повреда мишића, затим тровања, срчаних обољења, али и психичких поремећаја.
Дакако, нико не може рећи да лажних боловања у Србији нема, али је веома важно да се направи прецизна анализа где су она најприсутнија. Јер овако постоји само захтев послодаваца – а на њега благонаклоно гледају и Привредна комора Србије и Министарство рада – да за лажно боловање следи отказ и казна за лекара који га је неосновано отворио. Свакако не би требало априори одбацити наводе неких послодаваца да током лета не могу да организују посао јер им више запослених оде на боловање од десет до 15 дана да би радили на њиви. Пошто сви запослени у Србији – а по званичним подацима РЗС-а има их близу три милиона – немају њиве, па самим тим и не користе боловања да би на њима радили, недостаје права нализа о томе ко, када, колико и у којим делатностима користи лажна боловања.
Подаци Републичког фонда за здравствено осигурање говоре да је дужина боловања запослених у прошлој години била 4,9 одсто мања него у 2017, што говори о томе да га радници све мање користи јер им то доноси и мању плату, али и могућност да добију отказ. Смањење процента радника који користе боловање у првих девет месеци ове године је настављено и додатна четири одсто је мање него 2018. године.
Љ. Малешевић
