Размислио сам добро и рекох, ако већ морам да ураним, онда ћу да ураним и радим на свом салашу. Вратио сам се у пољопривреду , да будем сам свој газда. Купили смо трактор и основне прикључне машине и за почетак засадили воћњак на мало више од једног јутра. Био је то мешани засад јабука, бресака и крушака, а сав род смо продавали на пијацама у Бајмоку и такозваном Бувљаку у Суботици. Али, када је том воћњаку већ изишао рок искрчили смо га јер је било питање рентабилности бављења воћарством на малим површинама и полако смо се окретали повртарству, присећа се Геза, који је у складном браку са Горицом, Македонком која се одомаћила на северу Бачке.
Геза је испричао да је његова мајка Тереза од малих ногу са својим оцем запрегом ишла на пијаце и одувек бавила продајом поврћа и воћа за пијачним тезгама. Породица се раније бавила екстензивном производњом паприке, купуса, парадајза и другог поврћа па, па су Геза и Горица, кренули тим стопама…
У то време је производња била екстензивна, а ми смо наставили да интензивније производимо и продајемо на пијацама. Већ дуго имамо две тезге на зеленој пијаци на суботичком Бувљаку које су нам нека врста капитала, захваљујући поверењу стеченом код муштерија. Почели смо такорећи на ситно са паприком, краставцима, парадајзом, купусом и временом, нема повртарске културе коју нисмо пробали да узгајамо, тек толико из радозналости, да видимо где има профита. Нису то биле неке велике површине, када се све сабере око јутро и по разног поврћа, објашњава домаћин из Доњег Таванкута.
Пољопривредно газдинство Вуковића располаже се око десет хектара земље, што како вели Геза, није то много и није велико газдинство, али тренутно са њима је зет Маринко Дулић из Ђурђина, од када се пре десетак година оженио њиховом ћерком Мајом. Све укупно са зетовом земљом и узетом у закуп обрађују око 40 хектара.
Зет се бави ратарством, а заједно смо у повртарству. Ми смо сузили асортиман поврћа тако да се претежно бавимо производњом лубеница и диња. Бостан нам је главна производња и садимо нешто празилука и целера, што износимо на нашу кванташку пијацу и пласирамо навелико. Тренутно под пластеником имамо целер из лањске производње који због измрзавања не може да презими на отвореном, тако да ће ускоро бити спреман за испоруку. Повртарство је сегмент у пољопривреди које доноси профит, додуше, сада мање, јер мали произвођачи тешко опстају поред великих, јер нису више интересантне пијаце где опада промет пошто доста људи снабдева у тржним центрима и маркетима. Ми се држимо захваљујући лубеницама и дињама, а главно тржиште у Суботици удаљеној око 17 километара. Нисам бостану мерио сласт, али наш са песка је довољно сладак, чим има муштерија, каже Геза Вуковић.
Вуковићи се лубеницама и дињама интензивније баве десетак година. У производњу бостана су кренули кренули на површини од једног катастарског јутра, а до сада су га узгајали највише на три хектара.
Асортиман је разноврстан, од малих лубеница које теже два до три килограма и у последње време су све траженије на тржишту, па до оних без семенки. Повремено производимо и лубенице са жутим месом али тешко се набавља семе и за ову сезону имам обећање да ће ми послати једна семенарска кућа из Београда. Сада је олакшање код набавке семена јер се преко интернета све може наћи и видети и брзом поштом стигне за дан-два. Доступна су нам сва квалитетна семена са светске пијаце, за разлику од времена када смо почињали и остављали своје семе од најбољих плодова, или смо по квалитетно сортно семе морали у Мађарску - предочава наш саговорник.
Наравно, газдинство Вуковић има и крупнијих лубеница тако да на тезгама увек има пет шест сорти разне величине, а ове мале су све траженије јер су практичније за мање породице.
Од Гезе сазнајемо да је расад за предстојећу сезону већ почео засновати у десетак контејнера за површину од пола јутра, која ће се прво расађивати, а посао ће се континуирано настављати.
Контејнери са семеном се постављају у „топле кревете“ на стиропор засут са неколико центиметара песка и све је обезбеђено подним грејањем на струју, па на тај начин и у случају ниских температура имамо сигурно ницање јер ако је хладно и влажна подлога могу да иструле жиле расада. На овај начин сам обезбедио да за имам рани сегмент производње доста сигуран расад. Неки нормални рокови за расађивање бостана на отвореном су почетком маја, али када је време повољније дешава се да расађивање буде и раније…, објашњава Геза.
Већину рода Вуковићи продају за тезгама на суботичком Бувљаку, нешто прода прија у Ђурђину и снабдевају још два продајна места у околини, док се мања количина прода и код куће.
Занимљиво је да су се Геза Вуковић и Горица упознали и заволели захваљујући популарној ТВ емисији “Змање-имање”, када су Таванкућани 1983. били гости села Сапутница, смештено између Битоља и Кичева (Македонија).
Геза и колега Силвестер Козма су годину дана касније су ишли да обиђу породице код којих су били смештени. Геза је са Горицом за годину разменио пар писама, а када су се опет срели Горица пристане и “на невиђено” одмах пође у Доњи Таванкут. Свадба је била за Дан ослобођења Таванкута у октобру, а Македонци су тада дошли са два аутобуса у узвратну посету и свадбу.
Пошто бостан продајем из прве руке, оно што произведем, онда се може сматрати да је економичност добра. За разлику од региона где се бостан производи навелико, тамо људи раде на великим површинама и зна да у топ сезони производна цена буде ниска. Чини се да је две претходне сезоне цена била повољна и навелико. Лане смо мало каснили и када су приспеле прве лубенице на нашим тезгама смо продавали по 40 динара за килограм, што сматрам да је одлична цена, а временом је цена пала на 30 и 25динара. Лубенице могу да роде три до пет вагона по хектару, јер су родне биљке. Кад подвучемо црту на крају сваке сезоне задовољан сам јер су се од повртарских култура лубенице показале као најпрофитабилније, истиче Вуковић.
Док нису кренули са бостаном, Вуковићи су од повртарских култура производили широк асортиман, на пијацу се роба носила камионом, а када су увидели да лубенице вреди узгајати смањили су “сваштарење”.
Лубенице се расађују се на фолији, обезбеђеним наводњавањем кап по кап, за бостан земљу ваља сваке треће године нађубрити стајњаком, указује Геза Вуковић.
Како каже, додаје се колико треба вештачких ђубрива, а и путем заливања по потреби и водоотопивих хранива.
Стално се прати стање усева и по потреби заштита се обавља широкозахватном прскалицом, вели Геза.
Он каже да лубеница не захтева неку велику негу од болести, мада знају да је нападну лисне ваши и гриње, али није компликована заштита…
Доказ да Вуковићи умеју да подигну добар бостан је И то што се врло ретко дешава са својих тезги робу враћају кући…
Текст и фото: Милорад Митровић
