У суштини то је скуп активности који за циљ има да неки производ, услуга или дестинација буде боље примећена код потенцијалних потрошача и да што дуже буде упамћена у главама истих. Има различитих мишљења због чега је то тако, али досадашња пракса је показала да се брендови најлакше формирају и одржавају ако је фокус на њиховом географском пореклу.
По врло сличном принципу функционише и Унескова листа нематеријалног културног наслеђа за коју се сваке године пријави по неколико хиљада кандидата широм света.
На Унесковој листи нематеријалног културног наслеђа Србија за сада има четири прихваћена “бренда”: крсну славу, коло, гуслање и грнчарију из Злакусе, а јуну ове године је објављено да је прихваћена још једна номинација из Србије – обичаји везани за припрему и конзумирање ракије шљивовице.
Прихватање номинације од стране Унеска не значи аутоматски и стављање на листу наших ракијашких обичаја, а након анализа и оцењивања предлога, коначна одлука Унеска ће бити саопштена крајем 2022. године.
Мантије се прославиле
Као један од добрих примера успешног промовисања кроз национални Регистар нематеријалног културног наслеђа су пазарске мантије чији је упис на домаћу листу донео “популарност” овом јелу које се врло брзо раширило по свим градовима у Србији и тако сигурно донело корист занатским радњама које их сада праве и продају скоро четвороструко више него пре кампање која их је прославила…
Предлог је Унеску упутио Центар за нематеријално културно наслеђе Србије који функционише у склопу Етнографског музеја, док су у процес израде номинације биле укључене локалне заједнице, удружења и друге институције културе и образовања.
Према речима Данијеле Филиповић, кустоскиње из Центра за нематеријално културно наслеђе Србије, номинован је скуп елемената који се односе на знања и праксу у вези са припремањем и употребом чувене шљивовице.
Она је појаснила да се у номинацији шљивовице за Унескову листу ишло на најшири аспект: од заступљености стабала аутохтоних врста шљива, преко обичаја везаних за скупљање њиховог рода и самог печења ракије, па све до наздрављања, чашица из којих се пије и утисака који се стварају. У том својеврсном елаборату се говори и о казанyијама и другим занатлијама без којих не би било могуће направити квалитетну традиционалну шљивовицу.
Кустоскиња Данијела Филиповић је оптимиста када је у питању коначна одлука Унеска која ће уследити за годину и по дана јер сматра да је предлог квалитетно припремљен и да испуњава све оно што Унеско захтева. Оптимизам улива и чињеница да су претходна четири предлога из Србије (крсна слава, коло, гусларство и грнчарија из Злакусе) прошла без допуна и додатних интервенција…
Од како је пре десетак година у Србији формирана мрежа за очување нематеријалног културног наслеђа, успостављен је и национални Регистар. У њему се тренутно налази 53 елемента међу којима су осим она четири која је признао и Унеско, још и израда пиротског качкаваља, ерски хумор, свирање на гајдама, наивно сликарство Словака, циповка (традиционални војвођански хлеб), опанчарски занат, ојкаче (крајишке песме), а у регистру нашег наслеђа је и комплетан обичај прославе Ђурђевдана као и Драгачевски сабор трубача у Гучи…
Међутим, само ће неки од њих бити кандидовани за Унескову листу јер је од 2017. године пооштрена процедура за упис на листу, тако да је од тада могућ упис само једног елемента из једне државе у периоду од 2 године, док је пре тога могло сваке године да се кандидује по један. Прилику да Србија номинује следећег кандидата имаће тек 2023. године.
Нико Перковић
