Неке од тих прича о великану песништва, новинарства, филма и ликовне уметности крију се у документарној серији „Мирослав Антић – окован у слободи“ која ће премијерно бити емитована на првом програму Радио-телевизије Војводине у недељу 22. јануара од 14 часова. „О Микином делу и животу ће у серији сведочити Мира Бањац, Петар Поповић, Љубивоје Ршумовић, Желимир Жилник, Борис Исаковић, Илија Башић, Миодраг Петровић и многи други”, најавио је редитељ и косценариста серије Александар Каришик с којим разговарамо о томе како упаковати причу о неком ко је „за пола века само, столећа обишао” у фактографске чињенице.
„Вечни не разговарају” али остављају песме односно „писма сваком од нас”, шта све садржи то завештање једног песника, новинара, режисера?
- Вечни Мирослав Антић, искрено, у контексту вашег питања, учинио је да се помало и осетим као поштар. Али је његова специфичност да је на све адресе послао, не једно, него више писама. Мирослав Антић је човек истински ренесансног духа. Да не идемо за почетак ван литерарног стваралаштва, малтене да нема књижевне форме у којој се није окушао. Од љубавне, преко дечије па до мисаоне поезије, лирике која је умела да садржи и епски набој. Писао је сјајне драме, све чега се дохватио има тежину. Као новинар је зарађивао хлеб свагдашњи али је и тим послом био фасциниран. Када је излазила његова рубрика „Понекад петком”, тираж Дневника је, кажу, растао тај дан и до 30 одсто. Његово филмско стваралаштво, данас можда недовољно познато, је нешто што мора да фасцинира. У то, као и у многе друге подухвате, чинило се да улеће као грлом у јагоде. И излазио као победник. Детаљ са снимања филма „Доручак са ђаволом", речито говори о томе. Петар Латиновић, тада већ искусни филмски стваралац, указао му је на проблем у сценарију, да по узусима заната нема довољно визуелно пријемчив почетак који ће задржати пажњу гледаоца. Немам податак колико је био упознат са филмском теоријом а у којој мери се радило о интуитивном знању али Мирослав Антић је послератну драму започео као вестерн. Генијално, видеће се у серији. Ту је и његов сликарски опус и у серији ће се видети да се не ради само о бегу креативног човека осебујне личности у нешто што ће да ублажи немире већ о занатски поткованом, зрелом сликару. И да додам, није само његово дело у питању. У серији ће се видети колико је дубок траг остављао у људима са којима је био у непосредном контакту.
Чиме је све Мика био „окован у својој врсти слободе и шта је то све „споредно” од чега се одмара?
- Мирослав Антић је био танана душа. Нисам рекао сада ништа ново ни непознато. И зна се да су такви људи управо такви због своје изузетне интелигенције, дубоке емпатије, способности да се ставе у туђе ципеле, да спознају и разумеју људе и појаве. Добре стране тога су изузетна креативност и стваралачка енергија. Е сад, свет уме да буде зао и неправедан и такви људи то далеко теже подносе, болније осећају, урођена моралност им не дозвољава да се мире са неправдама и то је онда зачарани круг. Његову окованост у слободи, можда у овако изговореној форми, могу да опишем као способност да узлети, да разбија форме, сруши понеки табу, да тера кера и да себи одушка а да ипак остану у винклу или још боље речено, на либели. Уосталом, свођење Мирослава Антића на дечијег песника и боема већ је неправедно. Чињеница јесте да је волео кафану, да је умео да осване са музичарима. Међутим, он је пре свега био радник. Педантан, приљежан, савестан радник. Да није тако, не би остала за њим сва непрегледна сила литературе, филмова, новинских чланака и слика. И то је једна од димензија његовог живота на којима сам посебно инсистирао у серији.
Мика „помало луцкаст, понекад наопак” носио је епитет боема који је „слободно једрио кроз сопствено пијанство”. Бројне су анегдоте из његовог живота попут песме које је написао Пореској управи Новог Сада уместо да плати порез. Које су ваше омиљене анегдоте везане за Мику?
- Ако говоримо анегдотама, код Мирослава Антића сигурно има и урбаних легенди што сведочи о његовој величини, да прво кажем да их је толико да се од тога могу направити бар два играна филма где би гледаоци из биоскопа изашли истовремено са изваљеним вилицама од смејања и сузним очима од ганутости. Док сам још почињао да радим на серији, нема коме нисам рекао шта радим а да ми није испричао нешто о њему. Као када се са колегом и пријатељем Слободаном Станишићем враћао са једне књижевне вечери из Пирота, страствен пушач, није имао чиме да запали цигарету. Видели су паркирана кола и Мирослав Антић је изашао да их замоли да запали цигарету. Људи у тим колима су га препознали и позвали га да настави пут са њима. И то се поновило још неколико пута до Новог Сада. Међутим, мени су најдраже оне типа када је дошао кући видео једно од своје деце нерасположено. Погледао је на сат и видео да се ближи 19.15 часова. Ми старији знамо да је то било време када су се пуштали цртани филмови. Рекао је, тада трогодишњем детету да познаје људе на телевизији и да ће их назвати да пусте цртани. Дигао је слушалицу, фингирао разговор, рекао, хоћу мом детету да пустите цртани. У серији их има неколико. Једну јако дирљиву испричао је Горан Сеничар али то није за препричавање, треба видети и одслушати.
„Љубав је једини ваздух који је удисао” и често би неки „плави чуперак” од песника правио „туњавка и неспретњака”, које су то чувене узвраћене и неузвраћене љубави Мике Антића?
- Мирослав Антић био је неко ко је истински умео да воли. То је бар јасно из његове поезије. И што је за нас данас важно и што је део писама из претходног питања, умео је то да артикулише на чудесне начине. Заправо, нема те врсте љубави коју није опевао, мушко-женске, дечије, родитељске. Чини ми се да је умео да воли зрело, што је највидљивије из његове поезије пуне контраста, када рецимо пева о Војводини, земљи бритви, молитви и шамара. Јер баш тако се зрело воли, прихватањем и онога што није добро. Можда га најбоље описује у том смислу, када каже да љубав као снага, што је више дајеш, више је имаш.
„На ову земљу сам свратио да ти намигнем мало. Да за мном остане нешто као лепршав траг”, написао је Мика који је на онај свет отишао са златним прахом на прстима сликајући свој последњи сунцокрет...
- Већ сам рекао да је Мирослав Антић био просветљен човек. Наравно, нисам једини који то каже, хвала Богу. И образован, истински ерудита. А то је јако видљиво из рецимо његовог односа према смрти. Био је истински заљубљеник у науку коју је умео да споји са духовношћу, данас тако заборављена а важна дисциплина. Данас се масовније открива оно што је он говорио деценијама пре. Био му је познат закон очувања енергије и умео је то да процесуира као древни алхемичари или Карл Густав Јунг. И то у доба када знања нису била надохват руке, као данас. И он је истински живео своју уметност. У стиху који је навео, као и у свим другим, ништа није лагао. И такву је и сахрану желео. У складу са собом самим. У серији је његову сахрану лепим казивањем описао Миодраг Петровић.
Снежана Милановић
фото: А. Каришик
