Филмска критика: „Отац“ Срдана Голубовића

Брзим, одлучним кораком жена са двоје деце улеће у фабричко двориште. На очиглед затеченог портира и радника, придошлица се, пошто одгурне децу и крикне шта је мучи, полије бензином и запали.
d
Фото: Youtube Printscreen

Деца су јој гладна, она без сталног посла као и муж којем пропала фирма дугује двогодишњу плату и отпремнину. Време: данашње; место: нека српска варош, 300 километара јужно од Београда. Њен очајнички потез (моћна у експресији Нада Шаргин), епилог једне стварносне драме, почетак је приче засноване на реалним догађајима преточеним у филм „Отац“ Срдана Голубовића.

Премијерно приказан на протеклом Берлиналу у програму Панорама, одакле се вратио са наградом публике и наградом екуменског жирија, „Отац“ је отворио, у недељу затворен 48. Фест да би ових дана започео свој, судећи по досадашњим реакцијама публике, обећавајући биоскопски живот. Настао је у копродукцији продуцената из Србије, Немачке, Француске, Хрватске, Босне и Херцеговине и Словеније.

Голубовић (Апсолутних сто, Клопка, Кругови) је у овом свом до сада вероватно најбољем остварењу, публици понудио концентрат емотивних изазова и подстицаја за активирање, колико сензора за емпатију, толико и рецептора за уочавање оног тихог и свеприсутног друштвеног зла у заокруженој драми опорог укуса и потмулог, али снажног катарзичног дејства.

Оно што гледаоца очекује после потресног и експресног пролога јесте дуго путовање Николе (Горан Богдан) до Београда, пешке, где мисли да га очекује правда и некаква помоћ. Своју децу би само да врати кући. После покушаја жениног самоспаљивања, одлуком Центра са социјални рад, сина и ћерку му одузимају и смештају у хранитељску породицу. Процена комисије је да отац нема услова да их сам подиже, без сталних је примања, у неусловној кући, која ето, нема ни бојлер, како прописи налажу. Једноставно, Никола није лош ’ал је баш сиромашан. А, изгледа да директор Центра (увек сјајни Борис Исаковић, још једном у улози негативца, сад малог моћног локалног бирократе) у целој причи као државни службеник има и јак приватни финансијски интерес.

Тако, Никола без динара, са ћебетом, мало хлеба и неког нареска у ранцу, кораком креће брзим ауто – путем. Али се то не сме, љубазно ће га упозорити саобраћајна патрола и упутити на споредне друмове тужне, ружне слике стварне Србије. Од неомалтерисане кућице на блатњавој падини до блиставо нескромног министарског кабинета, овај очајни отац ће на путу видити напуштене фабричке погоне, разрушене бензинске пумпе и слабо закрпљене путеве - читаву зарђалу, закочену, ником потребну, заборављену странпутицу. Срешће и познаника из места који илегално превози/вара мигранте, једног зеца па и вукове, разговараће са у живот и људе разочараним старцем у болници (последња улога на филму Марка Николића), имаће сусрет са клошарима лоповима, из близине ће моћи да осмотри бахате момке, јадне мангупе с градског асфалта. А тек у Београду, поштују се сва правила и свако само ради свој посао. И (не)милосрдни портир министарства (Љубомир Бандовић), и министров помоћник, па чак и новинари – хеј, човек пешке превалио стотине километара да би тражио правду и лежи испред министарства. Одреаговаће тако и министар за социјална питања (ефектна минијатура Милана Марића), колико год може, кад је већ проблем стигао у медије...

Определивши се за форму филма на путу (road movie) и следствено томе већим делом епизодичну структуру, аутор филма (сем режије Голубовић потписује и сценарио са Огњеном Свиличићем, уз сарадњу са Срђаном Кољевићем), ризикујући да наруши основну драмску нит, прецизно акцентује маргиналије које непогрешивио осликавају материјалну беду и контекст духовног јада готово свих сегмената друштва. Уз упечатљиву општу слику Голубовић у центру пажње успева да одржи и лик оца. Пронашавши у Горану Богдану савршен глумачки медиј за улогу која никако није смела бити већа од живота, већ управо њему равна, од Николиног чина оличеног у несвесно гандијевском гесту – ненасилном скретању пажње на то да има право на сопствени и живот своје деце, редитељ не прави ни класичан мелодрамски спектакл, ни субверзивну социјалну сатиру. Остављајући их добро одвагане негде у позадини, не манипулишући гледалачким емоцијама, Голубовић се у „Оцу“ максимално приближио стварности. Ставио ју је под лупу, а то је важно.

Уз остављен нам трачак наде и могући смисао будућности главног јунака, остаје запамтљив и отворен крај, уз неизбежно питање шта ће/ћете урадити?

В. Црњански

EUR/RSD 117.5673
Најновије вести