Како је „Кит” Дарена Аронофског спасао каријеру Брендана Фрејзера

Вест да је Брендан Фрејзер добио Оскара за улогу у филму „Кит“ Дарена Аронофског, потврдила је максиму Шарлиз Терон из филма „Чудовиште“ Пети Џенкинс, да ће вас жири Академије филмских наука и уметности који додељује ове престижне награде изабрати само ако сте се „поружнили“.
з
Фото: Youtube Printscreen

Не чуди што је Фрејзер изјавио да му је улога у овом филму спасила каријеру, јер дефинитвно пре ње није био познат као тумач карактерних улога за које је била потребна темељна трансформација. Срећом по његово здравље, није морао да се угоји 136 килограма, него му је изглед 200 и кусур кила тешког професора књижевности Чарлија, обезбедила фантастична шминка и простетика.

Као што наслов сугерише, па још кад се уз њега види плакат за филм „Кит“ на којем доминира од гојазности готово непрепознатљиво Фрејзерово лице, Чарли је човек – кит, па и чудовиште, поредећи његову конституцију са уобичајеним људским телом. И не, овде није реч о негативној дискриминацији. У филму је врло поштено и искрено приказано његово стање, које је поражавајуће, али не у смислу да га треба изврнути руглу и тако ударити шамар добром делу америчке популације. По подацима Светске здравствене организације чак стотинама милиона људи на свету. Него је наш добри Чарли приказан као човек којем је гојазност била једини излаз из дубина у које је заронио захваљујући озбиљним животним изазовима – развод услед властите прељубе и самоубиство новог љубавног партнера - на које није имао други одговор. Ни то не оправдава његову жељу да се искључи из друштва и на тај начин умре, поготово не што се тако искључио и из живота своје кћерке, али управо сво то „за“ и „против“, симпатије и антипатије које филм уводи и покреће, чине ово дело врхунским драмским штивом, пуним сукоба и хибриса његових јунака. Што „Кит“ и јесте, јер је оригинални сценарио заправо драма, позоришни комад Самјуела Д. Хантера.

Својом причом о Чарлију као професору књижевности, „Кит“ се придружује плејади филмова који за главне јунаке имају професоре, сетимо се само филма „Друштво мртвих песника“ Питера Вира, чиме се указује дужна почаст овој професији. Лепота овог педагошког позива, оличена у бризи о искрености и истинитости исказа групе коју Чарли води на курсу креативног писања, истовремено је приказана као ретка прилика за припаднике нових генерација да стварно буду у контакту са собом, не на основу онога што се од њих очекује у њиховом најближем окружењу. Начин на који је представљено ово узајамно (само)разоткривање, па још путем онлајн наставе, још је један од бриљантнијих омажа нашем времену.

Паралелно са бригом о својим студентима, Чарли успоставља и развија однос са својом кћерком, која је у најбунтовнијим адолесцентским годинама, када јој ни мајка ни отац нису довољно добри, а највише није довољно добра сама себи. Овај ниво заплета је и костур приче о међусобном разумевању и уважавању које страшно недостаје савременим породицама.

Да ствар буде још сложенија, у причи су и сестра Чарлијевог настрадалог љубавника, медицинска сестра, као и младић који се представља као припадник једне од новокомпонованих америчких хришћанских цркви. Секти како их најчешће називају, дискриминишући још једну људску потребу, ону за духовношћу. Тако су некако с(п)ретно у радњу углављене и брига о телу и брига о духу, аспекти који се из ових улога подршке (суппортинг ролес) у целој драми, много боље и јасније виде као недостатни за живот када су присутни сами по себи.

Мотиви бриге, љубави, повезаности, постају и кључни за катарзично разрешење морнарских чворова међуљудских односа у филму „Кит“, који се не зове тако само зато што је главни јунак огроман и бео. Све време у позадини приче је једно од највећих дела (америчке) књижевности, роман „Моби Дик“ Хермана Мелвила, што само поставља још једно од питања – шта су последице тога колико нам је данас битна школска лектира?

        Игор Бурић

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести