Премијера опере „Владимир и Косара” Стевана Дивјаковића у СНП-у

Непоколебљива посвећеност музици и сопственој уметничкој мисији, која је у протеклом периоду, упркос пандемијског „затварања“, обележила деловање чланова оперског ансамбла Српског народног позоришта, наставља се новим амбициозним подухватима, међу којима је веома значајно стављање на репертоар опере „Владимир и Косара“ еминентног новосадског композитора Стевана Дивјаковића, која је у понедељак 28. марта премијерно изведена на сцени „Јован Ђорђевић“.
srpsko narodno pozoriste dnevnik
Фото: Дневник (Б. Лучић)

Пошто је опера „Владимир и Косара“ својевремено већ доживела концертно представљање, ова премијера дочекана је са великим очекивањима публике, која су била увелико надмашена узбудљивим и спектакуларним сценско- музичким уобличењем овог вредног оперског дела.  

Занимљива симболика стекла се приликом ове сценске оперске праизведбе, која је започела у 20 часова и 22 минута, заокружујући програмску целину „Сеобе“ Европске престонице културе. Истовремено, ова премијера била је посвећена и обележавању значајног јубилеја – 75. годишњице од оснивања Опере СНП.

Тематску основу либрета, који је према претходном истоврсном тексту Петра Прерадовића и Стеријиној трагедији “Владислав” приредио сам композитор, чини легенда о трагичној судбини дукљанског кнеза Владимира и бугарске принцезе Косаре, базирана на историјским чињеницама из преднемањићког периода наше повеснице из десетог века, забележеним у историјским изворима у Летопису попа Дукљанина и књизи византијског писца Јована Скилице, као и у српској усменој традицији.

Као композитор изразитог афинитета према сценско-музичком стваралаштву, Стеван Дивјаковић се радећи на овој опери определио за тему и ауторски приступ у којима се сусрећу универзалност литерарног предлошка и историјском периоду и амбијенту примерена експресивност савременог музичког израза, уз настојање за оства- ривањем складног преплета музичких, драматуршких и сценских елемената. Средњовековна повест о љубави и трагичној судбини дукљанског кнеза Владимира, (либретом преименованог у краља) и бугарске принцезе, а потоње Владимирове супруге и кнегиње Косаре, као сиже мрачних  шекспировских обрта у којем се на неочекиван начин и драматично сусрећу мотиви љубави и оданости, вероломства, издаје и крвавих сукоба око власти, у којима страдају сви протагонисти, пружила је композитору испиративно полазиште за стварање широке и живописне тонске фреске у којој пред гледаоцима оживљавају личности и збивања наше древне прошлости. Сцене Владимировог заточеништва у Преспи, обелода- њивање његове љубави према принцези Косари, кћери његовог тадашњег непријатеља бугарског цара Самуила, који га на молбу кћерке ослобађа, допушта им да се венчају и враћа га на власт у Дукљу, и након свега издаја Самуиловог сестрића, цара Владислава, који убија Владимира не обазирући се на сопствену заклетву на заветном крсту, уобличили су ову снажну и потресну оперску трагедију.

Инвентивним драматуршким интервенцијама редитеља Александра Николића, збивања на сцени осмишљена су у својеврсном преплету временских планова, приказујући закулисне сцене ранијих династичких борби и злочина који су претходили убиству злосрећног дукљанског владара и трагичном окончању љубави недужних и рекло би се, јединих праведних личности опере, Владимира и Косаре. Додатни значењски слој представи донело је још симболично и занимљиво сценско коришћење лутака-животиња, јелена и кошуте, као својеврсних митолошких паралела приказа односа двоје главних јунака, као и црног вука, који се појављује као мрачни, анимални пандан вероломног убице Владислава.      

Као резултат настала је динамична и упечатљива оперска представа жустрог темпа, оцртана музичким ткивом бујне и племените изражајности, дискретно прожетим елементима древне црногорске фоклорне традиције, стилски блиском својеврсном неоромантизму. Дивјаковићева музика је природно и логично градила и осликавала развојни драматуршки лук опере, од прве сцене доласка дукљанских ратника у Преспу у маршевском ритму, дуета и терцета главних протагониста, преко масовних хорских сцена и балетско−играчких интермеца, до завршне сцене покајања и лудила краља Владимира, која је закључила дело.

Изузетно успелу глумачку и певачку креацију улоге дукљанског краља Владимира на  премијери остварио је Стеван Каранац, по?еднако уверљиво тумачење улоге Косаре пружила је Дарија Олајош Чизмић, док је на првој репризи у улози Владимира врло успешно наступио Марко Живковић. Тумачење роле Владислава, Самуиловог вероломног сестрића на премијери поверено је Браниславу Станкову, док је у алтернацији исту улогу певао Стефан Павловић. У улози бугарског краља Самуила наступили су на премијери Васа Стајкић и у алтернацији Страхиња Ђокић, улогу Владимировог пријатеља Радована на обе представе тумачио је Никола Баста, док су у улози Маре наступиле Маја Андрић на премијери и наредне већери Свјетлана Ђокић.

Премијерним извођењем је сугестивно дириговао гост из Бугарске Диан Чобанов, док је наредне вечери по?еднако успешан за диригентским пултом био Микица Јевтић. Сценографско решење осмислио је редитељ Александар Николић, кореограф успелих балетских тачака је Александар Илић, костимографкиња је Сенка Раносављевић, хор је припремила Весна Кесић Крсмановић, лутке је креирала Сандра Никач, а дизајнер светла је Марко Радановић.

Успешна премијера опере „Владимир и Косара“ остварена у копродукцији Српског народног позоришта и Фондације „Нови Сад – европска престоница културе“ била је нови велики театарски тријумф новосадске оперске куће, који поново доказује да домаће оперско стваралаштаво треба да има значајније место на репертоару и да оно итекако има шта да понуди и да пружи нашој публици.

        Борислав Хложан

EUR/RSD 117.4618
Најновије вести