Монументална продукција у режији Сер Дејвида Мек Викара Пучинијеве „Тоске“, која радњу с почетка 19. века смешта у сценографски потпуно аутентично и маестетично решене римске амбијенте (Црква Св. Андрее дела Вале, Скарпијина соба у палати Фарнезе и Тераса тврђаве Св. Анђело) донела је домаћој публици задовољство сусрета с величанственим баритоном Жељком Лучићем (који је каријеру започео на сцени СНП - а у сезони 1993/94, улогом Силвија у Лаонкаваловим „Пајацима“).
Већ четврти пут, после Риголета, Јага и Магбета, с поносом га гледамо „готово уживо“, директно из најславније оперске куће света, где важи за једног од највећих вердијанских певача и миљеника публике која у престижни МЕТ долази са свих континената.
Поново смо се, и у овом првом „познанству“ с његовим бароном Скарпијом, шефом римске полиције, кога први пут у Њујорку тумачи у овогодишњој премијерној Метовој поставци, уверили у огромни дијапазон његовог певачког и глумачког дара, колико природног, толико и интелигентно избрушеног и школом и искуством.
Ипак, увек остајемо првенствено фасцинирани управо том непатвореношћу његовог изворног, богомданог талента, прекрасним гласом и снагом уживљавања у лик који доноси, чинећи га по правилу савршено уверљивим и дубоко људским.
Иако су сви протагонисти и диригент у оствареној подели измењени у односу на првобитно, почетком сезоне најављене уметнике, можда још и веће звезде (поменимо маестралног бас - баритона Брина Терфела, или тенора Јонаса Кауфмана) задовољство које нам је приредио наш великан светске оперске сцене ништа не може засенити.
Сјајне партнере Жељко Лучић је имао у италијанском тенору Виторију Григолу, Каварадосију дивног и сочног тембра, максималне унесености и праве експлозивности предавања, такође популарној узданици Метрополитена, а надасве у беспрекорној у сваком погледу, раскошној сопранисткињи, сценској појави и глумици Соњи Јончевој (из Бугарске) у насловној роли каприциозне и љубоморне певачице, коју смо до сада упознали и као Дездемону у Вердијевом „Отелу“ (такође с Жељком Лучићем као Јагом), што је обома био њујоршки деби у тој опери (2015).
Изванредан оркестар, готово нестварних хорни у уводу у 3. чин и диригентско вођство Емануела Вијома, безпоговорно је пратио збивања и душевне „потресе“ у Пучинијевој првој веристичкој музичкој драми, мешавини мелодраме, психолошке и историјске драме, у којој сви ликови изгарају у страствености својих осећања (љубави, љубомори, пожуди), исказаној у овом извођењу огромним драмским и експресивним набојем, подвученим снажним динамичким променама и ударима.
Штета што звучна слика преноса није била тонски уједначенија и адекватног интензитета, што је како се чини била грешка „одашиљача“ из Њујорка. У сваком случају, интерпретативни успех и аутентичност представљања надокнадили су „демфован“ звук, а многе љубитеље „Тоске“, свакако једне од најпопуларнијих опера италијанског репертоара, верујемо, инспирисали да посете и две новосадске представе овог снажног, ефектног и мелодијски богатог Пучинијевог остварења.
После извођења у понедељак, и вечерас нас очекује сопран Драгана Радаковић у насловној улози, мексикански тенор Хектор Лопез Мендоза као сликар Каварадоси и наш одлични баритон Небојша Бабић у партији дволичног, суровог и подлог, али и опсесивно заљубљеног Скарпије.
Марија Адамов
