"Већ у тој нумери препознајем њихову генијалност, и итеткако се може чути оно што следи", оценио је Горан Васовић, гитариста и певач српске групе Ева Браун на коју је ливерпулска четворка извршила велики утицај.
Мултимедијални уметник Растко Ћирић, коаутор Битлс омаж албума "Rubber Soul Project" (1996) и "Rubber Soul Project 2" (2013), каже да је "Love Me Do" "типичан представник раног периода где је изразита њихова енергија која је и освојила свет".
"Многи сматрају ''Love Me Do'' за једну од најзначајнијих песама које су урадили. То је први велики сингл Битлса и одатле су кренули у освајање света", подсећа рок публициста Бранимир Локнер.
Са једноставим љубавним стиховима, памтљивом и заводљивом мелодијом, потписана као дело гитаристе Џона Ленона (1940-1980) и басисте Пола Макатнија, "Love Me Do" је била тек најава изузетних стваралачких способности двојице аутора.
Хитови попут "Please Please Me", "From Me To You", "I Want to Hold Your Hand" и "I Feel Fine" су као синглови и на албумима наредних месеци и година опчинили слушаоце, најпре у матичној Великој Британији, а убрзо и у великом делу планете.
Ленон, Макартни, гитариста Џорџ Харисон (1943-2002) и бубњар Ринго Стар су светску популарност, али и хистерију коју су изазивали међу обожаватељкама, додатно учврстили духовитим и визуелно оригиналним музичким филмовима "A Hard Days Night" (1964) и "Хелп!" (1965), из којих су се издвојиле насловне и бројне друге песме.
"По мени једна од најважнијих песма из тог првог њиховог периода је ''She Loves You'' зато што је дала главну смерницу која је водила ''бит'' као правац. Битлси су били једни од главних родоначелника, али су га и напустили. Користили су га у првом делу каријере, касније су се развијали кроз више праваца, стилова и начина испољавања", нагласио је Локнер.
Нарастајућу потребу да се мењају и музички истражују, Битлси су показали гудачима обојеном Макартнијевом љубавном баладом "Yesterday", која је потом постала једна од најобрађиванијих песма икада, или Леноновим самоиспитујућом "Nowhere Man" и дирљивим животним освртом у "In My Life" са албума "Rubber Soul" (1965).
Преломни тренутак је ипак уследио са експерименталним албумом "Револвер" (1966), на коме су гудачка "Eleonor Rigby", раздрагана "Yellow Submarine" и Харисонов "Taxman", и истовременом одлуком да више не наступају уживо, пошто нису могли да се чују на стадионима од вриштања обожаватељки.
"Колико су се прогресивно развијали, та брзина промена у њиховој музици, писања песма, је била таква да никад ни пре, а сигуран сам ни после, неће се више десити. ''Love Me Do'' је снимљена 1962. а четири године касније ''Tomorrow Never Knows'' је била једна од кључних, пионирских песма светске психоделије", напоменуо је Васовић.
Оценивши да "Револвер" показују да су Битлси схватали ствари које су тада долазиле из Америке, нарочито из Сан Франциска и припадајуће психоделичне сцене, Локнер истиче да су следећи албум "Sgt. Pepper''s Lonley Hearts Club Band" (1967) и његова "стилска шареноликост, уз коју је ишла психоделија, показали њихову величину".
"Sgt Pepper" је данас схваћен као преломно издање од ког су се извођачи са синглова постепено преусмерили на албуме, а Битлси су наставили да опчињавају свет глобалним телевизијским преносом извођења химне љубави "All You Need Is Love" (1967) или за сингл нетипично дугом песмом "Hey Jude" (1968), чак и психоделичним анимираним филмом "Yellow Submarine" (1968).
Према речима Ћирића, "утицај Битлса је много шири од музике" пошто су дали допинос "моди, анимацији, култури, просвети чак и литератури - све могуће области живота су биле освојене наступом Битлса".
"Били су револуционарни у сваком погледу. Пит Таузенд (гитариста бенда Ху) је причао да сте морали живели сездесетих да би схватили колико су били популарни и утицајни, не само у музичкој сфери, него на разни нивоима. Они пусте бркове - пола Енглеске и Америке их пусти", приметио је Васовић.
У социјалистичкој Југославији свеприсутна цензура је била доста благонаклона према западњачким Битлсима и били су прихваћени из свих аспеката, примећује Локнер.
"Као што можемо да видимо из историје југословенске дискографије певачи забавне музике и састави наклоњенији поп и рок музици су препевавали њихове песме и то не у малој него у великој мери. Чак и певачи који су били наклоњени шлагерској музици. То говори да је цензура везано за Битлсе била врло повољна", истиче Локнер.
У Југославији као и свуда у свету било је неких проблема везано за имиџ Битлса - бујне, "чупаве" физуре на почетку њохове каријере нису пријале конзервативнијим уредно подшишаним грађанима, али Локнер додаје да "код душебрижника што се тиче саме музике није била толика цензурисаност".
"Чак је и терминологија у то време била ''Свираш к'о Битлс'', ''Јеси ти неки Битлс'' и јако је дуго трајала. Били смо социјалистичка земља, мало слободнија у неким стварима. Управо дискографија је показатељ који говори да је то наилазило на неку врсту благонаклоности", истиче Локнер.
На југословенској сцени Битлсе су обрађивали, између осталих, Бијеле стријеле ("Воли ме/Love Me Do"), Индекси ("Једном смо се свађали/Nowhere Man"), Љиљана Петровић ("Облади обла да") и Јосипа Лисац ("Јучер/Yesterday").
Касније су им се придружили Електрични оргазам ("I've Got A Feeling" и "Being For the Benefit of Mr Kite") и Дејан Цукић ("Заједно/Come Together"), док су Бајага и инструктори снимили комадић "All You Need Is Love" на крају своје истоимене "Само нам је љубав потребна".
Васовић се присећа да се почео интересовати за музику и купио је прву гитару 1980. године када је сазнао да је убијен Ленон, а његова Ева Браун је своју песму "Јагодња поља" назвала по узору на психоделични класик Битлса "Страwберрy Фиелдс Форевер".
Ева Браун је и први албум "Прислушкивања" симболично објавила на 30. годишњицу "Лове Ме До" 5. октобра 1992. године.
"Хтели смо да направимо паралелу. Били смо клинци. Ужасно је претенциозно, али тад нам се то чинило симпатичним. То што постоји Ева Браун нико није крив осим Битлса. Њих кривите, немојте нас", нашалио се Васовић.
Коначно, окренути искључиво раду у студију Битлси су, све више се удаљавајући међусобно као људи и музичари, успели да пре распада избаце разнолики двоструки "Бели албум" ("The Beatles" 1968) и лабуђи пев "Abbey Road" (1969), где је као аутор коначно равноправно засјао и Харисон ("Something" и "Here Comes the Sun").
За крај, снимци свирке у студију у оквиру претходног неуспелог покушаја оживљавања бенда објављени су годину дана касније као званично последњи албум "Let It Be" (1970), уз пратећи истоимени документарни филм.
Музику Битлса одржавају релевантном и честа реиздања старих албума, а недавно се појавила и троделна документарна серија "Get Back" где су коришћени снимци претежно неискоришћени за документарац "Let It Be".
Ћирића занима "суштина - хармоније и структура песме" и сматра да реиздања осим неких техичких манипулација не доносе ништа ново, али сигурно доста значе новим генерацијама да се упознају са Битлсима.
"Мислим да добар њих прихвата Битлсе као и њихови родитељи. Присутна је иста врста енергије, комуникација је директна, сви гласови су феноменални, осећа се нека радост. То не може да се изгуби", оценио је Ћирић.
С друге стране, Локнер је много опрезнији када је у питању вредновање музике Битлса са удаљености од 60 година, јер сматра да ће се тек у будућности јавност "сазнавати многи подаци о каријерама многих, које до сада нисмо знали".
"Сазнаће се о начинима на које су долазили до успеха и свега осталог, шта им је стајало на пути и шта није, и очекујем да ће се слика о много чему веома мењати", навео је Локнер.
Васовић верује да утицај Битлса "никад не може да излапи, а у неким периодима може да буде мањи или већи".
"За 200, 300, 500 година Битлси ће се и даље слушати, као што слушамо Баха данас. Апсолутно исто као што се дивимо Баховој генијалности исто ће се људи дивити генијалности Битлса", закључио је Васовић.
