Како је подсетио председник Матице проф. др Драган Станић, овај велики енциклопедистички пројекат је пре више од шест деценија, 1960, по карактеру замишљен као југословенски и под окриљем нашег најстаријег књижевног, научног и културног друштва од 1972. су објављене четири свеске „Лексикона писаца Југославије”. Међутим, иако је Матица у начелу била спремна да га настави, пројекат се, жељом и вољом других, практично угасио с нестанком државног и културног концепта на којем се темељио.
Свесни чињенице да је лексикон писаца неопходна публикација, у Матици српској ипак нису одустали од генералне идеје у чијим је темељима изузетно важно књижњевно-историјско мапирање културе региона, које не могу заменити ни биографски речник ни енциклопедија. Тако је обликован концепт Лексикона писаца српске књижевности, у који би ушли не само Срби него и припадници других нација који у целини или делом припадају традицијском низу српске књижевности од њених почетака до првих година 21. века. Успостављен је и стабилизован истраживачки тим на челу са проф. др Љиљаном Пешикан Љуштановић...
– Упркос јасној поставци основног корпуса, знало се да се не може остати само унутар преуско схваћеног појма српске књижевности, него да ће се морати дотаћи многа рубна поља тога корпуса, па и тачке пресецања са другим националним, језичким или регионалим корпусима – навео је проф. Станић. – Али примарни задатак је јасно именован, а то је да су морали бити пописани и биографско-библиографски обрађени сви писци који јесу били или се могу сматрати припадницима српске књижевности и културе, и то од времена светих Кирила и Методија и Светог Саве па све до нашега доба.
Посебна пажња посвећена је томе да се корпус српске књижевности сагледа што целовитије, да обухвати и писце из дијаспоре, као и српске писце који стварају у целом региону, али и оне писце који представљају заједничку баштину и заузимају значајно место у више националних традицијских токова. При томе је, рецимо, као део заједничког српског и хрватског наслеђа посматрана ренесансна, барокна и просветитељска књижевност у Дубровачкој републици. Али се генерално питања „разграничавања” блиских и често суштински преплетених корпуса националних књижевности на простору бивше Југославије, као веома осетљива, практично решавају од случаја до случаја.
– У сваком случају, уложено је доста напора да се изгради широки и пространи корпус српске књижености, али и да се опише корпус свих књижевности са којима српска књижевност живи у пуном укрштању и прожимању – оцена је председника Матице српске. – Право је задовољство ишчитавати Лексикон, ту се описују биографије писаца и њихови опуси. Неки писци су веома познати, неки опет мало или мање познати, али су све информације драгоцено, што је поготово вредно за истраживаче који треба да се ослоне на поуздане и проверене податке. И упркос извесним примедбама, можемо рећи да је вредело уложити напора јер се дошло до одиста сјајних резултата.
Један од важних елемената Лексикона је и опредељење да се не инистира на целовитим библиографијама представљених писаца, будући да се код појединих аутора, попут Иве Андрића, ради о десетинама табака, а и иначе се већ објављују у оквиру других Матичиних публикација. С друге је стране, међутим, дефинисан став да се води рачуна о строгом нормирању обима појединих одредница и селекцији како библиографских, тако и биографских података. При томе се остало при ставу да ваља очувати обухватност и културну репрезентативност, па у том смислу селективност није значило свођење лексикографских одредница на строги академски канон, већ пре свега инсистирање на њиховој функционалности.
По речима дописног члана САНУ проф. др Јована Делића, овакав лексикон је недостајао српској науци о књижевности, односно лексикографији и енциклопедистици Матице српске, и потреба за њим се одавно осећала. На истом фону су и оцене рецензента, проф. др Николе Грдинића, који је рекао да излазак Лексикона означава почетак формирања библиографије српске књижевности, те да и рад на лексикографији у самој Матици српској овим добија систематичан облик.
Показује се, не само с Лексикон писаца српске књижевности, већ пре свега са Српским биографским речником и Српском енциклопедијом, да Матица српска јесте она жижа у којој се може, уз остало, прибрати и српска лексикографија, став је проф. др Љиљане Пешикан Љуштановић. „Једно од питања које ми је често постављано било је зашто Лексикон укључује и неке писце који су ’неквалитетни’, чак малтене естрада. Матица је по својим резултатима елитна, али не би смела да буде елитистичка. Јер Матицу и нису стварали само они најмудрији и најобразованији Срби њенога времена, већ и мајстори, занатлије, трговци... сав онај свет који гради сложени механизам једне културе”, порука је главне уреднице Лексикона.
За проф. др Горану Раичевић, подухвати какав је Лексикон писаца српске књижевности, потребнији су да бисмо се суочили сами са собом пре него да бисмо неком другом доказивали ко смо и шта смо. А ако се и појави сумња у сврховитост оваквог посла, додала је - „а сумња се гнезди у свим подухватима који се тичу духа и не могу се измерити материјалним мерилима што су зацарила у садашњости” - онда нам не преостаје ништа друго до да се цео подуват схвати као део опкладе на смисао, на будућност, као поруку у боци коју ће отворити наши потомци - „надам се бољи и паметнији од нас”.
– Желим свакако да Лексикон писаца српске књижевности брзо добије свој други наставак, те да наша држава, схвативши вредност овог посла, омогући адекватно и континуирано финансирање, како би се цео подухват што брже окончао - порука је проф. др Горане Раичевић. – Само тако ћемо показати да смо дорасли до оного нивоа културе у којем ћемо се радовати ономе најбољег у нама, што смо имали и што имамо, а што ће се, без сваке сумње, одразити и на слику коју ће наша култура имати у очима других.
М. С.
