"Коштана" Боре Станковића у Драми на Мађарском Народног позоришта Суботица

Сасвим мала девојчица је прво са чиме се суочи гледалац у „Коштани” Боре Станковића коју је у Драми на мађарском Народног позоришта Суботица режирао Андреј Бока.
1
Фото: Игор Прерадовић/НП Суботица/Промо

Заправо и пре него што дође на представу, гледалац је суочен са тим да ће можда и први пут у свом животу гледати нешто што је традиционално српско, а из визуре мађарског језика и културе. Ко је мала девојчица и зашто она ту, видеће се у последњој сцени представе, што је у великој вези са начином на који је Станковићеву „Коштану” драматуршки обрадио Тамаш Олах, а идејно и сценски представио Андреј Бока, у извођењу глумачког ансамбла предвођеног фантастичним наступом Дине Дедовић Томић у насловној улози.

Тек сада видим да у програму представе стоји „по мотивима драме ’Коштана’ Борисава Станковића”. Током гледања представе, видео сам све важне мотиве, ликове драме углавном окупљене око имућне и угледне породице Hayi Томе, који бију битку са појавом, боље рећи појањем Коштане, младе Ромкиње у локалној черги, Кафански живот и занос, породични и друштвени оквири у спрези да своје потомке изведу на утабане стазе, отимају се једно другоме. Ликови почињу да се питају шта је њихово у целој тој причи...

Истина је да је драматуршка обрада значајно скратила текст, па и трајање представе, чинећи да она постане још бомбастичнија, напетија, без расплињавања у солилоквијумима који објашњавају ли објашњавају мотиве и унутрашње психолошке и емотивне токове ликова. Да не буде забуне, Бора Станковић је знао како се умире у лепоти језика, како његови ликови знају да уживају и пате сочно исказујући своје зле судбе кроз стихове севдаха и дерта. У лепоти тога и какве то потешкоће ствара приказом на сцени, ако је то меродавно, имао сам прилике да сведочим и у крају у којем је настала ова драма - на југу Србије. Није била сиромашнија, ништа мање емоције имала је представа у Суботици, осим оне наклоњене чистој књижевној, језичкој фантазији. На страну то што сам је слушао на језику који не разумем, тек понекад читајући титл који је садржао стари, архаични говор, на моменте под‌једнако тешко разумљив као и мађарски. Срећа па је позоришни језик много више него само говор. 

Начин на који је Коштана уведена у представу, прво на начин који је и Станковић маестрално знао да је уведе, кроз причу о њој, тој девојци која залуђује локалне момке тамо негде на 

периферији, понављајући и понављајући виђење ње из свачије могуће перспективе - газдине, па газдине жене, њихове кћерке, па представника локалних власти - што стално подиже ниво напетости пред сусрет и бојазан да ће нас тај сусрет можда чак и разочарати. А онда - бам! Ево је! И кад човек види шта су урадили Андреј Бока и Дина Дедовић Томић, па прилично му то одузме ноге. Срећа што сам у том тренутку био у публици, на столици, за разлику од Hayi Томе у сјајној трансофрмацији до тада надобудног Арпада Черника, којем није преостало ништа друго до да клекне пред њом. Или се то одиграло у мојој машти...

Нећу вам открити ову вртоглаву сцену како бисте што више уживали у њој ако погледате представу. Рећи ћу само да су у њој кулминирале три веома битне ствари за ову драму, па и представу - појављивање Коштане на ономе што је редитељ представио као олтар - иконостас, њен сусрет са другим носиоцем основе драмског сукоба - Hayi Томом, њен силазак у публику која седи подељена на две стране тако да је сценски простор као средњи део цркве - такозвани наос, у сценографији „урушеног храма” Невене Продановић. Очигледно, све се врти око Ускрса и Коштане. 

Усуђујући се да остави по страни уврежено и најчешће виђење како је Коштана репрезентација заноса, младости, слободе, љубави, утисак је да се Андреј Бока одважио да је представи у контексту који јој је наменио и Бора Станковић. Истина, имају и Бора и Бока тог замешатељста у којем се ликови стално правдају што су такви - агресивни, насилни, завидни и пакосни, на велики хришћански празник, што власт ужива у томе што је власт, а газда што је газда, ни трага ни гласа некој врлини, међутим, то је све прашина. Битно је одговорити на два питања и оба долазе из контекста дела - зашто Ускрс и зашто Коштана, ако не зато што је она у овом делу репрезентација истине, наде и љубави - то јест самог Христа!? Шта ће од тога преживети и шта ће се међу људима даље догодити, стара је и увек трагична прича. 

Шта је са нашом породицом? Распашће се, јер није утемељена на тим вредностима. И овде Бока сјајно прати приземнији део духа драме Боре Станковића, додатно га актуелизујући, па породицу Hayi Томе приказује као ону у којој жене традиционално страдају, а ни мушкарци баш не пролазе као срећни. Патријархалност је тако приказана као чиста и брутална сила, понижавајућа за све, осим за једног лика уз Коштану, док и њега не разбуцају „братски обзири” - Митку, у надахнутом тумачењу Тамаша Хајдуа.

Митка није лицемер као други и зна за јадац, због чега пије и повраћа. Арса може само да влада (ефектан у оквирима функције Чаба Ралбовски). Стојан му ту баш и није важан (одлично га, „хипнотисаног”, игра Акош Њари), његов тата, Hayi Тома отима му драму, што додатно наглашава и драму жена, искључиво у елементу супруга, мајки и сестара, међу којима посебну пажњу плени унутрашњи пламен игре Кате Хермине Г. Ердељи.

Чак и кад дође ред на Коштану, да се уда и на силу одстрани, питање је шта ће њена ћерка. Отуд девојчица са почетка представе. Отуд она и на крају. Пред њом је бидермајер, а поглед упрла у нас. 

Игор Бурић

EUR/RSD 117.0764
Најновије вести