Ово је прва прилика да публика види нову представу Српског народног позоришта, иако ће она на матичној сцени премијерно бити изведена тек у октобру.
Како сазнајемо од директора Драме Српског народног позоришта Милована Филиповића, од октобра ће на репертоару, иако је реч о продукцији Новог тврђава театра, Новосадског позоришта/ Ујвидеки синхаз, Будва Град театра и Центра „Ист-вест“ из Сарајева, бити и представа „Употреба човека“ по роману Александра Тишме, у драматизацији Федора Шилија и Бориса Лијешевића, који је представу и режирао.
У новембру, Српско народно позориште ће узвратити посету Београдском драмском позоришту, шоукејсом који ће публици приказати представе „Тартиф“, „Вештице из Салема“, „Ко је убио Џенис Џоплин?“, „Бура“ и „Крваве свадбе“.
„Голманов страх од пенала“ Петера Хандкеа, у драматизацији и режији Ане Ђорђевић, нова је представа Српског народног позоришта. Чудно звучи тај наслов, зар не?!
– Од тренутка кад је Хандке добио Нобелову награду, а и пре тога, ми смо имали идеју да Игор Вук Торбица ради „Часове у којима ништа нисмо знали једни о другима“. Затим се Игор определио за Достојевског, почели пробе, али на жалост, то нисмо завршили. Тај Хандке је остао као жеља да употпунимо репертоар са писцем који је близак нашем културном и друштвеном поднебљу. Хтео сам нешто што Хандкеа не би сврставало у политичком смислу на било коју страну и због тога је „Голманов страх од пенала“ логичан избор. Прво зато што је сјајан роман, друго што је роман који се Вендерс бавио - нешто што завређује пажњу и указује да ту постоји драмски потенцијал, иако сам роман не обилује драмским ситуацијама. „Интровертан“ је и више у унутрашњим монолозима. Радећи на драматизацији, Ана Ђорђевић је на врло паметан начин је видела будућу представу, приступила роману као аутор текста и редитељ. Целу причу о страху од пенала, заправо од успеха и неуспеха, базирала је на тренутку када се лопта постави на белу тачку, до момента док не стигне до голмана. Цела представа је у глави тог човека који брани тај пенал, шта све може да му се деси ако тај пенал не одбрани и шта су све последице не у његовој спортској каријери, него у његовом психофизичком здрављу. Оно што је врло занимљиво је то што ја мислим да смо ми мудро и циљано направили комедију од литературе која на први поглед заиста не делује податна за њу. То је првенствено заслуга интерпретације романа Ане Ђорђевић и саме драматизације.
Мало изненађење је што ће публика премијерно ову представу моћи да види на предстојећем Инфанту!?
– Тако је испало. Ми смо представу завршили још у јуну. Међутим, јун за премијере није баш најсрећније време, зато што је крај сезоне, почињу фестивали... Тада смо се одлучили за затворену премијеру, а појавило се интересовање Инфанта, селектор Александар Поповски је представу изабрао у званичан програм на основу снимка пробе, па ћемо искористити прилику да представу премијерно изведемо на Инфанту. Ми ћемо свакако представу извести на репертоару почетком октобра, код нас на сцени. Мислим да је то добро за представу, јер ће се о њој више говорити.
Шта је још на плану за нову сезону Драме Српског народног позоришта? Крајем прошле спомињали су се редитељи Лоренци, Мажери...
– Лоренци ће овде радити крајем 2022. свој, ауторски пројекат, базиран на делима Достојевског која су везана за религију. Покушаће да кроз феномен односа човек и Бог открије шта је тај однос данас. Кроз великог писца, трагаће за темом шта је то божје у човеку и људско у божјем. Мислим да је то врло значајан тренутак за Драму СНП-а.
Менаџер, портир, инспектор Клузо
Поред тога што сте у продукцији представе „Голманов страх од пенала“ учествовали као директор Драме Српског народног позоришта, у њој и играте, као глумац. Шта, односно кога?
– Кад се договарамо око поделе, Ана Ђорђевић зна да моје присуство на пробама не може бити константно. Пошто је она и писац, имамо могућност да моју улогу конципира тако да ми одговара. Тако је било и у представи „Смедерево 1941.“. Не појављујем се стално. Тако је и овде. Поред Марка Марковића који игра Блоха, Голмана, и стално је на сцени, ја играм три различите улоге, а то су три различита Голманова схватања ауторитета у животу, у каријери. Најпре играм менаџера фудбалског клуба, у следећој сцени портира у хотелу у којем одседне Голман, а у једној појави играм инспектора Клузоа. Делује чудно, али је врло логично, видеће се у представи да су та три лика заправо један те исти. Било је занимљиво и инспиративно, јако сам задовољан како је цела представа конструисана. Врло важна ствар су изузетни сарадници – костимографкиња Лана Цвијановић, изузетна сценографкиња Љубица Петровић за коју ће тек да се чује, Влада Пејковић је радио музику, Синиша Цветић је аутор и редитељ видео материјала који је врло важан за представу, а ретко се код нас употребљава на прави начин. Имали смо и једног младог, а врло даровитог аутора који је то урадио као органски део представе. Потенцијал глумачке екипе је велики и једна од улога којом Марко Марковић такорећи и званично улази у наш ансамбл, јер од 1. јануара улази у наш ансамбл. Делује да ће представа имати и даље добар фестивалски и репертоарски пут.
Добро, а шта ће онда бити пре тога?
– Имамо годину титуле Европске престонице културе, притисак и налет на наше сцене биће велики, али пре тога Јована Томић ће режирати „Мидлсекс“ Yефрија Јуyинидиса. То радимо у копродукцији са ОПЕНС-ом, као и представу „Ко је убио Џенис Џоплин?“. Представа третира неодређену сексуалност, драматизацију генијалног романа ће урадити Димитрије Коканов. Лука Мејџор биће композитор, Игор Коруга кореограф, Маја Мирковић костимографкиња, Јасмина Холбус сценографкиња. То је атипична представа пре свега из продукцијског аспекта, јер није финансирана из редовног буџета, него путем фондрејзинга и конкурсима, а замишљена је амбициозно. И у тематском погледу и у уметничком.
Жељко Хубач ради свој комад „Берлински зид“ на Камерној сцени. Пројекат „Кафка“ треба да ради Вељко Мићуновић са Катом Ђармати и Слободаном Обрадовићем, о животу и делу великог писца. За годину отварања титуле Европске престонице културе по роману Владимира Пиштала „Тесла, портрет међу маскама“, Небојша Брадић је написао драму „Тесла из уметник“ и део те представе биће изведен 31.12. на уласку у 2022, а премијерно нешто касније.
У јануару ћемо организовати Дане Игора Вука Торбице у СНП-у. Већ сам договорио са битољским театром да дођу са „Бакхама“, Загребачко казалиште младих ће доћи са „Хинкеманом“, Народно позориште из Београда са „Царством мрака“, позориште из Зрењанина са „Дон Жуаном“, а ми ћемо играти две представе, „Крваве свадбе“ и „Тартифа“. Имаћемо и промоцију монографије „Глас врлине“, посвећену Игору Вуку Торбици, а надам се да ћемо успети да доделимо и награду младом редитељу из региона који се у претходне две године истакао, млађем од 30 година, да је именујемо „Принц театра“. То је жеља да те представе трају и да уђемо у врсту сарадње да се то понови у Загребу, Битољу, Београду...
Велики и бројни планови!
– (Смех) Редитељка Соња Петровић ће да ради „Код вечите славине“ Момчила Настасијевића. Звучи мало чудно после режије „Ко је убио Џенис Џоплин?“, али није. Текст је базиран на музици и представа ће бити урађена као музички театар. Ангажован је бенд и требали би почетком фебруара да то изведемо. Након тога нам долази Андреј Мајери, Маџери, или Мажери, не знам, он каже Маџери. Битно је да је врхунски редитељ, који још нема 30 година, а већ је радио у свим водећим румунским позориштима. Заинтересовао ме тако што је на „Јоаким интерфесту“ у Крагујевцу пре неколико година гостовала једна његова представа и наш „Тартиф“ који је тада освајао све награде на свим фествалима, а у Крагујевцу није добио ништа. Све је отишло у Румунију и мене је занимало каква је то представа!? Тражио сам контакт редитеља, погледао снимке његових представа и схватио да нам треба таква естетика, јер се Маџери бави класиком на врло модеран начин, пре свега античким темама. Одлучили смо се да ради веома изазован пројекат. Прича ће се базирати на трагедијама „Цар Едип“, „Антигона“ и „Бакхе“, драматуршки склоп је урађен тако да делује као једна драма, а радни наслов је „Певања о Теби“. Вреди напоменути да ће нам у тој представи поново играти Хана Селимовић.
Након тога, са Београдским драмским позориштем и Будва Град театром радићемо Шекспировог „Магбета“ у режији Никите Миливојевића, а паралелно са тим Харис Пашовић ће у оквиру пројекта „Нови Сад – Европска престоница културе“, режирати „Мефиста“ Клауса Мана. Са тим ћемо завршити ову сезону, а на почетку следеће режираће Борис Лијешевић, Александар Поповски, споменули смо већ Јернеја Лоренција, на Камерној сцени радиће Давид Алић и Ксенија Крнајски.
Да, планови нам делују доста амбициозно, али надам се да ћемо бити у могућности да све то и остваримо.
Игор Бурић
