Премијера се ближи, и ових дана увелико трају како пробе са глумцима, тако и последње гланцање велике сале, са новим гледалиштем. Удобнија седишта, с бољим погледом на сцену због веће косине, очекују прве гледаоце на премијери ове представе, за коју је већ постављена сценографија.
Избор између индивидуалне среће, или среће породице, односно других, да ли одабрати свој пут, или остати у неким оквирима где те друштво у једном тренутку постави, то су избори, дилеме и питања која поставља ова представа, открива њен редитељ Дејан Пројковски у разговору за за наш лист. Одлука да Ана Карењина оде са Вронским, долази, по његовм речима, у сукоб са оним што се зове моралом у ондашњем друштву. Али, како додаје, чак и данас постоје избори пред сваким човеком, када се опредељује у томе шта је тачно, или важно, да ли да прати своје срце, душу, или пристаје да буде само део друштвених оквира који су задати.
Пројковски сматра да Ана Карењина има у себи нешто због чега би могли на неки начин рећи да је женски Хамлет, зато што је њихов главни проблем борба индивидуе против друштва, мада из различитих разлога.
Бавимо се не толико формом времена, нас не занима тај Толстојев период у смислу стила, него суштином, људима који се до кости, до бола, труде да некако пронађу свој, пут, смисао, да нађу дефиницију шта значи срећа, шта значи волети. И сама Карењина се у једном тренутку поставља као Сизиф. Она се сваки дан, опет и опет, као Сизиф, попне на брдо, где тражи смисао живота, праву љубав и срећу, нешто се поломи, и опет креће из почетка да тражи тај смисао, објашњава Пројковски.
Нека врста моста с тим временом се ипак прави, када се погледа сценографија, која је сва у црном дрвету, масивна, тако да готово може да се стекне привид да се представа догађа у Толстојево доба, али се ипак ради о садашњем тренутку.
Свака представа је савремена по свом приступу, по начину на који је третирамо, како емотивно пролазимо кроз тему, док сценографија и костимографија граде тај мост ка Толстојевој епохи, указује Пројковски.
Сећам се мог првог сусрета са Аном Карењином, то је било у средњој школи, пошто је то обавезна лектира, каже глумица Марта Береш за наш лист.
Читала сам, додаје, роман и осећала веома дубоко суштинско разумевање и повезаност.
Нисам судила о томе да ли је добро или лоше то што она ради, него сам само осетила да ја ову жену суштински разумем. Никад нисам маштала о томе да ћу једног дана играти тај лик, али увек је био ту негде, у малом мозгу. Подсвесно је постао део мене. Нисам је уопште замишљала, и сада, радећи на том лику, чула сам реченицу да је 80 одсто глумачког посла заправо оно што глумац код куће ради у својој глави. И баш кад сам била код куће, сетила сам се да Станиславски каже: Ако не нађете лик, само довољно дуго гледајте у огледало и у свом ћете га лицу наћи. Гледала сам и нашла сам је, ту је Ана, полако је видим и јасно ми је, поручила је Марта Береш.
Редитељ истиче и да су се током рада на представи веома озбиљно бавили романом и његовом структуром.
Причам са глумцима и колегама, то ме чини страшно срећним, да ми заиста радимо “Ану Карењину”. Наравно да је то наше, али представа коју радимо је по Толстојевом роману, истиче Пројковски, који први пут ради у Новосадском позоришту, и истиче да у подели имају најбољу Ану Карењину...
Јер, у насловној улози је глумица Марта Береш, која је за Хасанагиницу у истоименој представи Ујвидеки синхаза добила ове године Стеријину награду. У улози Карењина је Атила Немет, а Арпад Месарош игра Вронског. У представи још играју Золтан Ширмер (Облонски), Јудит Ласло (Доли), Габор Понго (Љевин), Бланка Диенеш (Кити), Агота Ференц (Тверскаја), Роберт Ожвар (Шерпуховски), Ливиа Банка (Ивановна) и Терезиа Фигура (Агафја). Сценограф је Валентин Светозарев, а композитор је Горан Трајкоски.
Роман, како је познато, почиње познатом и често цитираном реченицом да све срећне породице личе једна на другу, а свака је несрећна на свој начин, подсећа Пројковски, примећујући да када човек почне да ради представу по овом роману, види да је то заиста тако. Да ли, међутим, Ана Карењина пролази кроз своју несрећу само зато што је жена? Пројковски то негира и објашњава да она плаћа рачуне због свог избора, а када неко одлучи да буде слободан у правом смислу речи, да може да одабере, онда такве рачуне плаћају и мушкарци и жене .
Веома је интересантно, по речима редитеља, то да се у представи баш пуно баве психологијом ликова, тиме шта значи распад породице, шта свако преузима као терет на себе, где су деца... Јер, у једном тренутку се заборавља да ту постоји и дете. Некако то постаје зачарани круг избора сваког од њих, као да један другог вуку за врат и одузимају му оно што за њега значи слобода и избор, напомиње Пројковски, и додаје да “Ана Карењина” показује да људски живот није баш тако јако једноставан.
Када ме питају - зашто данас “Ана Карењина”, ја кажем: Зашто не? Питају ме и зашто то нисмо радили до сада? Некако, толико смо отворили одређене теме и у нашем свакодневном животу, ево ми на Балкану, увек чекамо да уђемо у неке асоцијације, да будемо део нечег, и онда заборавимо човека, индивидуу, сматра Пројковски.
Ми смо, додаје, заборавили да причамо о човеку, о људима, нама који се срећемо сваки дан по улицама. У неколико последњих представа сам кренуо да се бавим човеком, индивидуом, светом који свако од нас носи у себи, а то је исто један бескрајан космос, само што га заборављамо, а треба и да се преиспитамо шта је љубав данас.
Н. Пејчић
