За нешто више од четири деценије успели су не само да се изборе за своје место него и за то да оно постане једно од најрелеватнијих на позоришној мапи Србије. О успесима свих оних представа које је створио посвећени ансамбл овог театра много говоре и награде на Стеријином позорју, Битефу, низу домаћих и иностраних фестивала, у Мађарској и Румунији. Успешна гостовања на Борштниковим сусретима у Марибору, Гавелиним вечерима у Загребу, Бијеналу црногорског театра у Подгорици, фестивалу Млад отворен театар у Скопљу донела су Новосадском позоришту протеклих сезона респект и у региону. О плановима за нову сезону, финансијским и другим проблемима са којима се суочавају разговарамо са Валентином Венцелом, директором Новосадског позоришта.
– Премијерну сезону смо већ почели Карађалеовим култним комадом „Карневал” у режији госта из Румуније Сорина Милитаруа – каже на почетку разговора Валентин Венцел. – Ових дана почеле су пробе “Гупија” Василија Сигарева у режији Ђерђа Херњака, а премијера се очекује средином новембра. Одлучили смо се за овај комад сматрајући да је комично трагична друштвена критика Сигарева код који је близак Новосадском позоришту и да на тај начин дограђујемо наш профил ангажованог театра.
Након тога, најављује Венцел, долази Егзиперијев “Мали принц”, којег ће режирати Маргарета Табороши, али као причу за одрасле.
– У мађарској културној свести “Мали принц” насупрот свим новим читањима увек се третира као књига за децу, тако да се и редитељка и драматург боре да у свом приступу нађу оно што је супстанцијално код Егзиперија. У фебруару почињу пробе редитељског пројекта који ће чинити компилација два Орвелова дела, редитељка Кинга Мезеи ће причу из “Животињске фарме” сместити у конролисани свет “1984”. На крају сезоне долази редитељ Љубослав Мајера који ће поставити Николићеве “Коваче”. У сарадњи са позориштем “Деже Костолањи” из Суботице 11. децембра премијерно ће бити изведена представа ”Пјаф”, поводом стогодишњице рођења Едит Пјаф, коју као ауторски пројекат раде Кинга Мезеи и Андраш Урбан као коредитељ. Почеле су припреме и за наредну сезону, а репертоар ћемо тако конципирати да радимо само српске и мађарске комаде које ће унакрсно режирати српски и мађарски редитељи.
Како финансијска ситуација утиче на ваше планове?
– То није демагогија: Новосадско позориште, као и други театри, део су овог друштва, без обзира ко су нам оснивачи - град, Покрајина или Република и финансијски статус нам зависи од економске ситуације у држави, а сви знамо да Србија није у ружичастој позицији. Дакле, онако нам је како је већини у овој држави. Међутим, морам да кажем да од када сам дошао, пре две године, недвосмислено је да је Град Нови Сад у погледу материјалне подршке, без обзира на политичку обојеност владајуће структуре, увек стварао такве материјалне могућности које су биле достојне за рад овог театра. Коефицијент који се издваја за културу у односу на регион и није тако мали, а како је рекао министар Тасовац на почетку мандата, није проблем само у недостатку новца, него и у његовој расподели. У Србији је опредељење ка буyетском, а не тржишном понашању институција културе, али уз строгу контролу протока буyетских средстава, што су регулативе која нам долазе из Европске уније.
Били сте као глумац у овом позоришту у првим годинама по његовом формирању, а сада се ту после више од две деценије колико сте били у Мађарској. На какву сте атмосферу наишли?
– Прошле сезоне, када је обележавана 40. годишњица рада, преовладало је мишљење да је профилисање овог позоришта учињено већ у првим сезонама. Често сам помињао причу Иштвана Немета, оснивача и првог директора, који је сазвао реномиране позоришне људе са идејом да Нови Сад добије театар на мађарском језику. Тада их је упитао шта се дешава у европском театру, а доминирао је лирски реализам и апсурд, и предложио је да се крене тим путем где је већ европски театар, по питању форме и тема. Деведесете године су то прекинуле у борби за пуку егзистенцију. Ситуација се променила доласком Кароља Вичека као и генерације младих пред којом је Вичек отворио врата овог позоришта. Та генерација је донела светоназор који је то преживљавање претворио у постојање чији је циљ креативност и то на плану друштвеног дискурса. Крајем осамдесетих у Мађарској сам био јако поносан када сам говорио о ономе шта сам овде оставио, а у питању је била врло емотивна култура, јако опредељена, ангажована и оптимистична. Та атмосфера се јако променила, емотивност се претворила у ожешћеност, а култура оптимизма и осмеха који су доминирала се претворили су се у депресију, песимизам и осећај беизлазности. Зато ја имам становитих дилема да ли ми треба тај песимизам, безилазност, бесперспективност и са сцене да гурамо у главу и душу наше публике.
Која су то питања, по вашем мишљењу, која треба да покреће савремено позориште?
– Можда је то опште место, али савремено позориште треба да се бави оним питањима, проблемима, дилемама, оним болима и радостима којима се бави и њена публика и то би требало да буде главно умеће позоришта. Позоришног чина нема уколико немате бар једног гледаоца који у својој емотивности и интелектуалности не коинцидира са сценом. Позоришни чин је последица садејства представе и публике и уколико глумце интересује једна ствар, а публику нека друга, до тог садејства никада неће доћи, него само до „конзумирања“ позоришног чина, а онда је то догађај који заборављамо већ оног тренутка док чекамо аутобус да одемо кући. Као глумац ја сам део тог гледаоца и ако не водимо рачуна о публици онда не водимо рачуна о половини остварености позоришног чина и упадамо у стваралачки егоизам. Када напишете књигу или створите слику, то можда неће одмах бити прихваћено, али временом може да се промени. У позоришту тога нема, оно је жива уметност, ви морате бити успешни вечерас, на овом месту, и оно што је најгоре тај успех који сте остварили вечерас, сутра не важи, сутра крећете испочетка.
Неки глумци напуштају позориште, а држава брани нова запошљавања не водећи рачуна о специфичностима делатности какво је позориште. Како се ви борите са тим?
– У свакој генерацији створе се глумачке личности којима се после извесног времена учини да им је овај простор скучен, у међувремену већ постигну неке резултате тако да за њих буду заинтересовани и театри ван Србије и они одлазе. Срећом, не видим да овог тренутка прети опасност за одлазак најбољих. На унутрашњем тржишту је све заблокирано тако да ако сва ограничења следимо онда се у Србији не може конституисати ново позориште, а на плану попуне радних места се стварају велики проблем. С друге стране високошколске институције су помало затворене у сопствени зачаран и круг и не воде рачуна које су шансе њихових студената на тржишту радне снаге. Академије се воде својим интересима, позоришта својим потребама и могућностима и на крају глумац за реализацију сопственог интереса има јако мале шансе за сада. Младим глумцима сугеришем да тај простор свог будућег стваралачког рада посматрају што је могуће шире, да уче стране језике, а за глумце који су мултимедијални има посла у Европи. Не наговарам их да напусте земљу, али ако постоји културни простор који, иако испресецан границама, чини ипак неко јединство, онда вреди размишљати и гледати даље. Позоришни свет у Европи је јако разноврстан има пуно облика изражавања путем позоришне форме. Често се сетим како је Милош Хаyић, некадашњи управник СНП, нама младим глумцима једном приликом рекао да никада не заборавимо да бити глумац није професија, ни уметност, него судбина.
Нина Попов
Улога у серији „Вере и завере”
Директорски послови одвојили су вас од вашег глумачког и редитељског ангажмана, али недавно сте добили улогу у ТВ серији „Вере и завере“ која се снима по Тишмином роману.
– Јако сам задовољан због те улоге. Играм предиван лик Јакоба, Немца, виђеног грађанина, који у окупацији помаже и Србима и Мађарима и Јеврејима, и 1944. остаје овде сматрајући да нема зашто да бежи, јер ником није учинио зло, али тај вихор историје га односи у логор... Морам да похвалим младу, али врло квалификовану и креативну екипу серије која сваку епозоду ради врло захтевно, водећи рачуна о најмањем детаљу.
