Кошутњак, више људи из Новог Сада на финалу „Песме за Евровизију” него у шетњи Змај Јовином. Фрајле, Филип Балош, Јоца Ајкула… Зоца Марић, познатија као Зоца шминкерка, сећа се Југовизије, где је певала Емилија Кокић и група „Рива” са песмом „Rock me baby”. Колега са некадашњег Радио Ваљева, фан старих добрих времена, Пеђа Обућина ме подсећа на то како су Дина Чолић Анђелковић и Бошко Неговановић водили тај програм у Српском народном позоришту 1989. године. Тада је Југославија први пут победила. Имали смо и спектакуларни Задар и скандалозну песму Евровизије где Тајчи носи погрешну хаљину у којој изгледа дебело, а луткице су правили на њену наранџасту хаљину. „Хајде да лудујемо ове ноћи”. Почиње лудило. О, да, лудило се наставило са „Лудим летњим плесом” и „Фламингосима”. И распаде се земљица Србија и Црна Гора. Успеше душмани да заваде и „два ока у глави”.
И погрешно написах на посту да сам био члан жирија нулте Беовизије. Све нас је окупила Марина Туцаковић. Нема да муљаш као члан жирија него пред пун Сава центар, па гласај... А жири да се смрзнеш: Тања Бањанин, Богица Мијатовић, Сања Илић. Био сам тада љут на Тошета због менаџерке. Није ми дошао у „Таблоид”, због тога што менаџерка говори слабо српски или је нешто побркала. Сећам се, возио сам тада пеглицу, однела ме кошава скоро са Дунава. Али, Тоше није стигао. Сретосмо се ми тада у емисији „Магазин ИН” и он тихо рече: „Извини”. Нема шта да се извињавамо. Ја сам у Скопљу на једној телевизији рекао шта је било, Тоше ме је демантовао. Али, кад је требало да се гласа знао сам - „Чија си” у фантастичној комбинацији аутора Леонтине Вукомановић и Жељка Јоксимовића треба да добију 12 гласова. Није ми ни Жељко Самарџић замерио тада што сам му за песму „Ја те волим више” дао десет поена. Није ми замерио ни Милан Радуловић Лаћа. Упознали смо се преко Инстаграма и питао ме: „Шта ради ТВ јунак мог детињства’’. А, богами, Ана Николић ми није заборавила што сам јој дао осам поена за песму „Јануар”. То је мени тада било сјајно - златне чарапице и Ана Николић. Било је лепо! Мислим, није било лепо што су Цецине песме отишле код Ане Николић. Али, негде је морало да се да. Судбина, карма… Признајем, трпео сам притисак само једне плавуше описане у песмама Киће Слабинца и Златка Пејаковића. „Слушај тај текст”, рече моја покојна супруга Даца. Слушај текст песме „Чија си”. Признајем, дао бих глас Самарџићу али пеглица, кошава...
Прошло је од тога двадесет година. Довољно сам остарио да напишем да је то било 2002. године. Колега Пеђа Обућина ме исправља: „Немој као јавна личност да пишеш постове са лапсусима”. Тоше Проески је победио пре тачно двадесет година. И подсећа да је тачно 40. година од како је Лепа Брена певала „Ситније, Циле, ситније”. Беби Дол је певала „Рудија”, а на крају Даниел Поповић је певао „Џули” те далеке 1983. године и освојио феноменално четврто место. Сећам се да је једини концерт имао у Новом Саду и да сам скочио у базен. Признајем имао сам једну симпатију, личила је на Беби Дол, али толико је била откачена да сам одустао од алтернативних девојака. Цео живот сањао црнке, а сачекала ме плавуша на животној лутрији...
Е, да, заборавио сам. Нисам се добро припремио за један „Таблоид” 2009. па ме је Оливера Ковачевић пропитала коме је она певала пратеће вокале на Беовизији. Нисам знао одговор. А она рече: „Певала сам пратеће вокале Биљани Крстић и Срђану Марјановићу 1989. године”. Нисам имао тај снимак, али знао сам ко има. Зови Ивана Голушина, мог некадашњег колегу са НС плуса, а он пронађе свог брата, угледног новосадског лекара др Зорана Голушина који је имао тај ВХС.
Четрдесет година после, двадесет година после схватим да сам у Кошутњаку да моја драга колегиница Милица Ракановић личи на Јелену Розгу, а да је колега Владимир Бијелић инфлунсер кога већ препознају по Кошутњаку. Схватим да је сада све дозвољено, али да ме ниједна песма није такла. Схватам да су се времена стравично променила. Али, теши ме што ми се и Милан Марић и Принц од Врања обраћају са „Ви” и радо желе да се сликају са мном, јер јунак сам њиховог детињства. Али, господо, зашто „Битлси” у ревијалном делу кад сте имали „Шај, роде, шај”, „Мики, Мићо”, „Принцезу”, „Луди летњи плес”, „Молитву”, „Не иди од мене злато моје, злаћано”. Аман, зашто плејбек и без публике?! На Кошутњаку се није намештај мењао још од доба друга Тита. А тамо су неки нови слободни клинци. Немају табуа. Звезде су ТикТока. О свему могу отворено да говоре. Промене су огромне. Али, нема више душе. Победник ће изазвати кликове, али остао је млак аплауз. Времена су се променила. Одлично је што сам био на Кошутњаку. Нек млађе колеге пишу пикантерије. Ми старији још увек нисмо открили „Где Дунав љуби небо” и шта је то „Негде изван планета”. Помислих у 55. години живота и пола века од како пратим Евровизију - где сам то погрешио у животу „Негде изнад планета”? Е, да, и све пролази у животу само су Неда и Здравко неуништиви. Јер још увек је „Шај, роде, шај”, још увек „Гори ватра”.
Александар Филиповић
