Кањон Увца светски је познат по својим меандрима, који километрима вијугају урезани од стране, некада реке Увац, а сада Увачког језера. Са обе стране кањона постоји више видиковаца одакле се пружа поглед на меандре, а најпознатији је - Молитва.
Крстарење језером можете резервисати чим дођете на Златар, а ми смо се одлучили за браћу Ратка и Радована Луковића, они возе за 1000 динара, а још 250 кошта улазница за Ледену пећину коју плаћате ренyерима. Ратко вози бродић, тачније два спојена, при том занимљивом причом покушава да одржи пажњу туриста загледаних или у кршевите обале, чисту воду или небо којим крстаре белоглави супови.
Ово је јубиларна десета година како се бавимо овим послом, а посетилаца је све више и више. Поред тога што возимо туристе меандрима Увца, уређујемо прилазишта и стазе. Први смо покренули овај посао, да радимо излете овде, да правимо стазе и да изводимо људе на видиковац, каже Ратко, а Радован се прећутно слаже климањем главе. Луковићи своје туристе не воде на Молитву, већ на своје видиковце, од којих је последњи и најимпозантнији.
Прокрчили смо пут у сагласности са ренyерима из резервата, уредили смо стазу и видиковац на који сада водимо туристе. Најдоступнији је и са најбољим погледом, јер се види највише меандара, каже Ратко.
Меандри Увца почињу неколико километра иза Увачког језера (познатог међу локалним становништвом и као Сјеничко језеро), дугог 27 километара. Ово језеро створено је изградњом земљане бране од 110 метара, која је највиша земљана брана у Србији. Вода из овог језера отиче у Златарско језеро које је друго у низу, а из Златарског у Радоињско језеро.
Белоглави суп, друга је велика атракција Увца. Ретка је врста орла лешинара, импозантне величине. Женка полаже једно јаје крајем јануара или почетком фебруара и на њему леже оба родитеља осам месеци наизменично док се не излеже младунче.
Белоглави супови су овде вековима. Некада је на овим просторима био богат сточни фонд, сваки домаћин имао много оваца и крава, угинуле примерке људи су избацивали, а белоглави супови су то чистили. То раде и сада. Шездесетих година шумари су тровали вукове, па је тако у незнању потрован и велики број белоглавих спуова. Уз то знатно је смањен и сточни фонд, тако да су белоглави супови у једном тренутку спали на неколико парова. Када су стављени под заштиту када је о њима кренуло да се води рачуна, колонија је почела да расте. Сада смо дошли до највеће колоније на Балкану, има их око петсто јединки и нису више угрожена врста, прича Ратко успут.
Распон крила им достиже и до три метра. Тешки су око осам ипо килограма и живе око 25 година.
Голим оком не могу да се распознају мужјак и женка, једино ДНК анализом може да се установи којег је пола птица. Они заправо угину од глади, јер од старости кљун им се повија на доле, не могу више да уносе храну у организам, једна је од Раткових прича.
Још једна је везана за чувени мост на Увцу, који се данас налази на дну језера. Изграђен је у 16. веку за време турских освајања и био је веза преко реке Увац на траси царског пута Сарајево-Цариград. На 60-70 метара под водом, остао је конзервиран и једини сачуван лук потопљеног каменог моста на Жвалама који старији мештани око језера још памте.
Такође је занимљиво видети и Јеринин град током крстарења. Остаци утврђења налазе се на платоу у средини горњег кањона. Западно од утврђења, на левој обали језера налази се Ледена пећина која представља излазни канал познате ушачке пећине и до ње се долази само бродићем.
Текст и фото: Гордана Маленовић
