За срећу је довољно плаво небо

Када замишљамо дане у осмој деценији, можда видимо себе како играмо шах на клупи у кварту, тумарамо раном зором по Кеју или чувамо унуке, али сигурно не помишљамо да у тим годинама може да се скија, клиже, плива, возе ролери и бицикл...
1
Фото: Приватна архива

Један од првих програмера на нашим просторима, а у веслању 10 година првакиња у категорији ветерана, 75-годишња Мара Чабрић води управо такав, активан живот. Сматрајући да је поред тела једнако важно тренирати и мозак, под старе дане много чита, прати квизове, решава мозгалице и освежава знање из страних језика. Тестирање коефицијента интелигенције, на које отишла из радозналости са 65 година, изненадило ју је резултатом од преко 156, што је пресудило да се учлани у Менсу Србије, те да интересантним познанствима и волонтирањем на годишњем скупу још више обогати треће доба.

Данас течно говори енглески, јапански, француски, италијански, немачки и шпански језик, док је на српском ваљано пропричала тек са десет година, јер ју је узбудљива судбина до изворне отаyбине водила преко Швајцарске, САД и Јапана. Будући да потиче из дипломатске породице, имала је нестандардно детињство.

– Живели смо прво у чувеној југословенској резиденцији на Петој авенији, а затим на Лонг Ајленду у вили оперске певачице Зинке Кунц, која ју је уступила мојим родитељима док није у Њујорку – прича Мара Чабрић. – Кад се вратила, преселили смо се на Менхетн, поред самог Централ парка. Оно чега се јасно сећам то је Рокфелеров центар са великом окићеном јелком и клизачима који се крећу у такту музике „Silent night”. Тог Божића направила сам своје прве клизачке кораке и за цео живот се заљубила у овај спорт.

У Токију је похађала интернационалну школу за децу дипломата, осетивши суживот са тридесетак различитих народа, а с пресељењем у Београд уписала се у Четврту класичну гимназију након само четири разреда осмолетке, што је јединствена могућност која ову образовну установу одваја од осталих. Тамо је осам година, поред стандардних предмета, учила латински, а шест старогрчки, те је пред матуру могла у оригиналу да чита Хомера, Платона, Еуклида, Цезара... Захваљујући гимназији стекла је широко образовање које јој је отворило врата будућности. Определила се за математику на београдском ПМФ-у, а постдипломске студије из области информатике завршила је у Француској.

– Као дете се нисам осећала другачије од вршњака. Тек сам на факултету почела да запажам културолошке разлике, а што сам старија, све више штрчим и постајем тема за медије – прича Мира Чабрић, додајући како наша околина сматра сасвим недоличним кад из куће изађе спортски обучена: у патикама и хеланкама. – Прија ми пажња, али не ради саморекламе. Циљ ми је да промовишем старост. Мој друштвени статус је „нека баба”. Млади људи мисле да смо сви ми излапели и неспособни, а уопште није тако. Није ствар у томе колико ћу поживети већ како. Хоћу да пливам, трчим, возим ролере, скијам се, попнем пешке на свој шести спрат. Све што радим је управо за тај квалитет, а не за дужину живота.


Маро, од бисера грано

Да је плаво небо сасвим довољно за велику срећу, спознала је одавно, пре тридесет година, а те животне филозофије се и данас држи.

– Седела сам једне ноћи на Копаонику и са другаром дискутовала о религији. Он ме је уверавао да морам да верујем у нешто, како би ме то вукло напред. Сутрадан је била среда, што је веома важно за ову причу. Стари викендаши су отишли, а нови још нису пристигли, па су стазе биле празне. Небо је било тегет, без дашка ветра, температура довољна да се снег не топи, а пријатна да се може лепо скијати. Стаза добро утабана, са мало свежег пршића. Неко је пролазио жичаром и одозго ми довикивао: „Маро, Маро, од бисера грано!” Док смо уживали, ја ухватим мог другара на стази и кажем: „Знам у шта верујем: да ће бити још оваквих среда.”


Прилика да почне с веслањем искрсла је случајно, додаје она.

– Вода је мој елемент и све што се догађа на њој увек ми је било интересантно. Већ сам свима досадила објашњавајући да нисам првакиња Србије зато што сам најбоља, већ зато што сам једина, што више говори о Србији него о мени – напомиње уз опаску да јој и сам долазак до циља осигурава титулу јер конкуренције нема. – На државном првенству буде петнаестак ветерана, с тим што категорије почињу са 27 година. Већина њих су мушкарци између треће и четврте деценије, док је мојих вршњака тек пет-шест, мада сам ја најстарији активни веслач у Србији и од мушких и од женских такмичара. У Србији је уврежено мишљење да је женино место поред шпорета, да чисти кућу, чува децу, а касније унуке, али верујте да није тако међу Енглескињама, Швеђанкама, Американкама, Аустралијанкама, у шта сам се уверила на иностраним надметањима.

Тврди како нема такмичарски дух, већ ужива у спорту, а ако се такмичи, то чини против саме себе.

– Годинама са штоперицом пливам дужину од 1.000 метара и много ми значи ако оборим сопствени рекорд макар за неколико секунди. Сваког дана идем на Ташмајдан, где по 45 минута или сат времена непрекидно клизам. Деси се да ме, кад купујем карту, питају колико година има дете, не очекујући да сам дошла ради себе, а не унучета – додаје уз осмех.

Слађана Милачић

 

EUR/RSD 117.1415
Најновије вести