Док је живео у Русији, углавном је фотографисао природу, али дошавши у војвођанску престоницу инспирацију је почео да проналази на улици, у људима, зградама... Од тог момента на стотине и стотине фотографија с призорима из Новог Сада и околине направио је Валентин које углавном завршавају на његовом Инстаграм профилу.
– Људи су ти који ме највише инспиришу – каже овај млади Рус. – Добри су, приступачни и увек хоће да помогну. Исти случај је и у Јовиној гимназији коју похађам. Трудим се да својим фото-апаратом забележим моменте који се не могу баш видети на сваком кораку. Зато завирујем на неуобичајена места и тамо налазим жељене призоре.
Изложба фотографија “Људи - огледало Новог Сада“ Валентина Левичева биће отворена вечерас у 19 сати у Галерији „Прометеј“, Светозара Марковића 16.
Поставка садржи фотографије људи које млади аутор из Русије среће на улицама Новог Сада, што је његова уметничка преокупација. Радови се могу погледати у наредне две недеље.
Каже да је основни мотив за пресељење у Србију било његово образовање. Ни он ни мајка нису задовољни оним које се нуди у њиховој домовини, па су одлучили да потраже боље.
– У суштини, више сам научио од мајке него у школи – каже Валентин. – Нисмо били задовољни како функционише целокупан образовни систем и зато смо предузели овај корак. Одабрао сам Јовину гимназији јер ми се завршетком те школе пружају огромне могућности за наставак школовања на било ком од факултета. Овде могу без оптерећења да учим, не обраћајући пажњу на неке споредне појаве тамо присутне.
И живот ван школе, каже, разликује се од оног у Русији. Пешке из Банатића, где станује, иде у школу, што није био случај у Русији. Каже да у Русији није имао тако пуно слободног времена, а да, притом, све успе да постигне. Са другарима одлази у кафић, а када је славио рођендан, сви из разреда су дошли, што се није дешавало у Москви.
Када су бирали место за живот, Београд су одмах одбацили као опцију зато што је попут Москве. Велик, пренасељен, а то нису хтели. Нови Сад им се на први поглед допао, одушевљени архитектуром која не познаје стамбене зграде од 40 спратова као у Москви. Једина замерка су им високе летње температуре, због којих су претходно лето провели на Фрушкој гори, где су их много боље поднели.
За неког ко живи непуне две године у Србији, Валентин врло добро говори српски. Испрва га је учио приватно, а онда је сам схватио да је боље да настави у директном контакту са људима да га усавршава. Мајка му је клинички фармаколог и сада покушава овде да пронађе посао.
Валентин иде у билингвални разред, у ком учи руски и немачки. Иако је још рано за одлуку о наставку школовања, каже да за сада себе види у филмској уметности.
З. Милосављевић
