Посетиоци су ове године могли да се упознају с радом домаћих аутора, чија су стрип-издања запажена у целом свету, али и младих уметника, који још увек раде на својој афирмацији. По речима уредника и оснивача „Новосадског стрип-викенда” Јована Гвера, Нови Сад има дугу стрип-традицију, како издавачку, тако и ауторску.
– Стрип се много променио, некада је он био само штампани медиј, који се куповао на киоску и малтене конзумирао за једнократну употребу, а сада је у конкуренцији с електронским медијима и друштвеним мрежама – објашњава Гверо. – Међутим, стрип је променио своју форму. Сада имамо гомилу телевизија које су конципиране на стрипу. Некад је постојао идеолошки стрип, а сада је то мало перфидније. А, и ако има идеологије у стрипу, она је у другом плану и може се препознати од издавача до издавача. Стрипови су данас много квалитетнији, сада нема толико новца да се, као некад, штампа све и свашта, па се углавном бирају добри цртачи и добри сценарији и штампају се само таква издања.
Током „Стрип-викенда”, осим берзи стрипа, одржане су и изложбе, представљена нова стрип-издања и организован пригодан музички програм. Посетиоци су, такође, имали прилику да учествују у радионици прављења играчака у облику стрип-јунака од хартије, а представљени су и неки од издавача и аутора стрипова и још много тога.
У оквиру програма „Калеидоскоп културе” у „Свилари” је одржан и Фестивал анимираних сећања под називом „Времеплов”, током којег су Новосађани имали прилику да се из другачије перспективе упознају са Српском Атином из прошлости. Кроз изложбу покретних слика, анимиране старе фотографије и приказивање кратких видео-форми о Новом Саду, Удружење за видео-уметност „Видеомедеја” у сарадњи с Фондацијом „Нови Сад 2021 – Европска престоница културе” анимирало је најмлађе посетиоце, подстичући их на учешће у играма које су данас помало заборављене.
– Основна идеја била је да сачувамо наше културно наслеђе и лична сећања о Новом Саду кроз дигиталне форме – каже ауторка Фестивала Ивана Сремчевић Матијевић. – Фестивал садржи различите форме и медије, то је заправо спој нових и заборављених игара, попут „Коларићу-панићу”, „Између две ватре”, или прескакање конопца и ластиша. Кроз синемаграф такође оживљавамо старе фотографије Новог Сада из прошлости и у њих убацујемо посетиоце које снимамо испред специјалног платна.
В. Бијелић
