Трогодишња обнова Градића Петроварадинске тврђаве, маленог бисера нашег барокног градитељства, полагано се приводи крају. Током ове обнове, свакако највеће у сада већ тровековном трајању, уређене су фасаде а потом и кровови више од четрдесет кућа.
Ипак, све зграде које користи Војска Србије, а њихов габарит и величина фасада су знатно веће од свих заједно до сада обновљених објеката, чекају на свој ред. Обнову војних објеката, као и велики манастирски комплекс светог Јураја, најстарији католички храм у Војводини, из надлежног Завода за заштиту споменика културе Града Новог Сада најављују (вероватно) за следећу годину, мада без чврстих гаранција. Када се томе дода још неизвесно партерно уређење и, посебно, решење саобраћаја, испада да је чак и ова велика обнова само делимична, на трећини пута.
Иначе, по речима надлежних, до сада је за обнову потрошено више од 320 милиона динара, а радове финансира Град Нови Сад. Овако велики грађевински послови свакако да нису могли проћи без већих, пропратних, техничких проблема. Дуг процес рада на фасадама, крововима и обнови дрвенарије врата и прозора, захтевао је још дуже и сложеније припреме, од израде пројеката до фамозних тендера за избор извођача радова. Све је то, између осталог, захтевало посвећеност свих учесника, посебно стручњака Завода за заштиту споменика, али и повећану стрпљивост становника Градића.
Радови ове обимне обнове били су доста сложени и захтевали су посебне напоре бројних мајстора и конзерватора. Китњасти фасадни украси, често и неприметни за посматраче, детаљно су и стручно обновљени – од гипсаних фронтона прозора и улазних портала, до таванских отвора и скулптура светаца заштитника, уобичајене појаве на барокним кућама. Обновљени су и кровови што је додатно усложило иовако компликован процес.
Морало се пазити и на гнезда ласта, као заштићене врсте, што је такође захтевало посебне напоре стручњака и мајстора на градилиштима. И на крају треба поменути да се ова обнова фактички не би могла ни десити без ранијих детаљних истраживачких акција и техничког снимања објеката, које је Завод, на основу претходних сазнања и радова, обавио неколико година раније у оквиру припрема предлога за стављање Петроварадинске тврђаве са подграђем на Унескову листу светске градитељске баштине.
Читава обнова је такође крунски доказ колико су наше урбане целине, и поред неупитних европских вредности, биле и још увек јесу на рубу интересовања читавог друштва. Док се завршавају последњи радови овог циклуса обнове чека се свакако кључно решење проблема Подграђа – коначно укидање саобраћаја кроз његово средиште без чега неће бити трајног и одрживог решења за тај домаћи барокни градитељски бисер.
Владимир Митровић
