Заборављена новосадска клизалишта: Тоциљало се по Дунаву, Шодрошу…

НОВИ САД: Снег који је непрекидно падао пар дана, температуре у дебелом минусу, неочишћене стазе и путеви протеклих дана претворили су Нови Сад у право клизалиште.
klizaliste
Фото: Ilustracija (skijanje.rs)

Пре стотинак година захваљујући оштрим зимама које су трајале од новембра до марта “клизалишта” су била залађени Дунав, Шодрош, Канал, а деца се нису либила да се тоциљају и по већим залеђаним барама.

Према записима клизање се у нашем граду упражњава од краја 19. века и то као вид рекреације и разоноде. Ипак, у 20. веку, повремено је имала и спортски карактер.  Хроничар и публициста Зоран Кнежев каже да су пред крај 19. века иницјиативу за оснивање клизачког друштва дали чланови Веслачког клуба “Данубиус” и Стрељачке дружине. Тако је 1893. године основано је Тоциљарско друштво, а прво „вештачко“ клизалиште направљено је у дворишту Стрељане, данашњег дворца Еђшег, које је за кратко време стекло велику популарност међу грађанима.

Били су то прави балови на леду, каже Кнежев.

Како додаје, даме и господа су клизалиште посећивали махом у вечерњим сатима када се пуштала пригодна музика, а често су организоване ревије на леду.

Између два светска рата љубитељи леда преселили су се у Дунавски парк, преко пута Соколског дома, где су тениски терени током зиме претварани у клизалиште. Може се наићи на податак да је пред Други светски рат ту одржано средњошколско првенство Новог Сада у брзном клизању, док су такмичења у том спорту одржавана на Телепском дунавцу и Каналу.

Популарна новосадска „клизалишта“ била су на спусту Булевара с моста, који је у то време био стрмији и краћи, у „рупи“ преко пута зграде Покрајинске владе и некадашње ОШ „Жарко Зрењанин“ или на другом крају Бановине, где је шездесетих година 20. века изграђена зграда позната по кафеу „Булевар“. Ипак средином педесетих година прошлог века најпосећеније је било клизалиште у Дунавском парку, каже Кнежев.

Ту су, додаје наш саговорник, тениски терени поливани водом чим би се температура спустила довољно ниско да се формира лед. Нови, танки слој би се додавао неколико вечери узастопно, све док се не би створила равна и глатка ледена плоча довољно дебела да не пукне под тежином клизача.

Наравно, чим би лед мало „попустио“ и отапао се, са клизањем се морало сачекати, закључује Кнежев.

Како каже, током година било је покушаја да се на још неким местима направе клизалишта, али никада нису стекла популарност оног на тениском терену где су се склапала пријатељства и прве љубави. Уз топао чај и кувано вино ћаскало се о дневним дешавањима и сазнавали се последњи трачеви, док су кибицери шмекали клизачице и исмевали падове неспретних новајлија.


Клизалиште на СЦ „Сајмиште“ и СПЦ „Војводина“

Прво право вештачко клизалиште у Новом Саду на отвареном које је радило од новембра до марта било је оно на СЦ „Сајмиште“ 1971. године чиме је омогућено одигравање  хокејашких утакмица. Клизалиште је имало трибине, свлачионице и ресторан, па се према сведочењу старијих суграђана ту скупљало „пола Новог Сада“.

Изградњом СПЦ „Војводина“ и отварањем ледене дворане клизање и хокеј су се преселили у затворени простор те су се стекли бољи услови за организовање утакмица. У једном периоду хокејаши Војводине били су сасвим равноправни са некадашњим најбољим клубовима у СФРЈ попут „Јесенице“, „Олимпије“, па су неретко трибине Спенса биле су испуњене до последњег места.


Залеђени Шодрош је био изазов за оне спретније који су се желели опробати у хокеју, али и изводити и разне вратоломије на леду.

Како то није било званично клизалиште често би се могла срести деца како вуку санке на леду, шеткају у кабастој обући или чак испробавају како је терати бицикл по залеђеном рукавцу Дунава, појашњава наш саговорник.

У то време, додаје он, ретко где су се могле пазарити праве клизаљке, односно „сличуге“ (изведена од немачке речи Schlitchue, у преводу „ципеле за клизање“), па су се маштовити младићи сналазили на разне начине.

Клизаљке, налик на данашње дечје рошуле, у почетку су израђивали од дрвених дашчица, са металном оштрицом, а причвршћивале су се за ципеле обичним канапом или кожом. Касније су стигле такозване металне гвинтерице које су се такође причвршћивале на ципеле, а било је и срећника који су из иностранства добијали праве клизаљке.

Силвиа Ковач

EUR/RSD 117.6085
Најновије вести