Уписали су се Новосађани златним словима у спортске историјске уyбенике, али и начинили највећи успех овдашње клупске одбојке. Сигурно најбољи клуб у држави и региону тада је “прескочио дугу”, све то дошло је као продукт доброг планирања, квалитетне селекције и рада у црвено-белом колективу, а ретке су прилике да се овај успех не помене у Новом Саду и одбојкашкој Србији.
У то време новосадски клуб налазио се у “сушном” периоду када су титуле у питању, али од освајања Челенy купа, све је кренуло набоље и вратило Вошу на путеве старе славе. Можда трофеји тада нису били најважнији, клуб је био у финансијском шкрипцу, али као да је један велики успех био довољан да се све преокрене и да Војводина још једном покаже величину. Чини се да и данас можемо да чујемо тадашњег и садашњег генералног директора Николу Салатића како у шали каже: “Ови наши клинци пролазе круг за кругом, само ме бацају у трошак”. Убрзо је шала постала стварност и, корак по корак, исписана је нова историја црвено-белог гиганта. Упркос проблемима који су тада, али и неколико година пре тога, били евидентни, селекција је била све и још једном је новосадска лепотица показала да се са сопственим снагама може успети и у Европи.
Састав Војводине НС семе у сезони када је она стигла до највећег успеха у клупској одбојци наше земље, чинили су: Стеван Симић, Лазар Коларић, Чедомир Станковић, Борислав Петровић, Милош Надаждин, Милан Катић, Игор Јовановић, Никола Пековић, Вељко Петковић, Дражен Лубурић, Михајло Станковић и Миодраг Милутинов. Први тренер је био Страхиња Козић, а помоћник Неџад Османкач.
Новосађани су те сезоне почели европску причу у Купу ЦЕВ, већ у првом колу наишли су на велики Трентино (каснијег освајача овог такмичења) и у два меча освојили сет, али далеко од тога да нису имали шансе. Тада је Трентино био, као што је и сада, један од највећих клубова на свету са Казијским, Ланцом, Солеом, Бирарелијем и Колачијем, Ђанели и Нели су тек почињали каријере, а с клупе је сјајни тим предводио Радостин Стојчев, који је био одушевљен екипом тренера Страхиње Козића и предвидео јој велике домете.
После испадања, Воша је морала да се задовољи наставком такмичења у Челенy купу. Корак по корак ишли су црвено-бели, желећи да остану што дуже у Европи, без одређеног циља. У четвртфиналу су с за ривала имали турски Галатасарај, веома квалитетну екипу, а пораз у Истанбулу (1:3), иако тесан, захтевао је победу у реваншу и евентуални пролаз кроз златни сет. Утакмица у малој сали Спенса остаће дуго упамћена као једна од најбољих одиграних под сводовима ове спортске грађевине, а сјајно издање Новосађана, који су све завршили брзински и у једном даху, донело им је полуфинале. Тамо је уз доста муке прескочен одлични Строитељ из Минска, када је у реваншу Вељко Петковић, ушавши с клупе, одиграо маестрално. Коначно, у финалу је пред Вошом пала и Бенфика.
По одласку из Војводине, играо је Милан Катић за Галатасарај, сада је члан пољског Белхатова, а потписао је и четврту годину верности овом клубу. Сећа се великог успеха у црвено-белом дресу и истиче захвалност људима из клуба.
- Иако је тада било проблема, људи из клуба су били сјајни, увек уз нас. Не бих да их помињем, да некога не изоставим, али и они су себе уткали у велики успех. Сећам се да смо пружили велики отпор Трентину, а кроз Челенy куп ишли корак по корак, без претераних амбиција, све до полуфинала. Сви с којима смо тада играли су били фаворити у односу на нас: Галатасарај, Строитељ, Бенфика. Међутим, били смо јединствени, желели смо да се на најлепши начин опростимо до Војводине. Играли смо заиста добро, посебно се сећам те утакмице с Турцима у Новом Саду, када смо деловали као машина, Спенс је био пун, никада нећемо заборавити те моменте. Касније, отишли смо као познати играчи и знам да су ме многи у иностранству питали за тај Челенy куп, јер је то заиста био наш велики успех – рекао је Катић.
Средњи блокер Борислав Петровић завршио је играчку каријеру. Поред Војводине, наступао је за неколико иностраних клубова, али истиче да је та сезона за њега била најбоља.
- Ту атмосферу у тиму никада нећу заборавити, као ни саму нашу екипу. Играо сам у још неколико клубова, али то нигде више нисам доживео. Били смо сви као један, нон-стоп смо се дружили, па чак и Вељко Петковић, који је био старији од свих нас. Функционисали смо као породица, мислим да је то било најважније за успех који смо направили. Када завршиш каријеру, некако све оно из играчких дана падне у воду, али ово се не заборавља. И сада сам у контакту са свима из те екипе, остали смо велики пријатељи, а често се сетимо и готово пуне велике сале Спенса у првом мечу финала и наравно сусрета са Галатом – рекао је Петровић.
Први меч с Португалцима добрано је напунио велики Спенс, а победа домаћина од 3:1 донала му је дозу растерећења пред реванш, на који су црвено-бели отишли решени да се покажу у најбољем издању. Освојили су прва два сета, математички завршили посао, до краја су ипак били поражени (2:3), иако је коначни резултат био небитан. Врх победничког постоља, усред Лисабона, обојен је тада у црвено-бело, а убрзо су наишли бољи дани новосадске Старе даме.
- Зар је већ прошло пет година? – зачудио се тадашњи шеф струке Војводине Страхиња Козић. – Веома лепе успомене ме вежу за ту сезону и за освајање трофеја, али остао је и жал за том екипом која се расула, а већ смо следеће сезоне играли Лигу шампиона. Мислим да је та генерација могла и пуно више, уз можда једно појачање, али после освајања Челенy купа се све доста брзо одиграло. Екипа је била сјајна и њој припадају све заслуге за успех. Ишли смо корак по корак, желели да што дуже останемо у Европи како бисмо скупили искуство, а како смо расли, тако су и апетити постајали већи. С друге стране, када смо освојили тај пехар, нисмо имали довољно времена да се одморимо за полуфинале нашег пеј-офа у којем смо поклекли, али ће то свакако остати једна од најуспешнијих година клуба.
Чедомир Станковић је на крају био и најбољи блокер Челенџ купа.
- Тада се показало колико је Воша добро радила, та екипа стварана је од кадетског, преко јуниорског узраста, па до сениора. Генерација је стасала, али без обзира на добре игре, били смо умерени у изјавама, а мислим да је реван меч са Галатасарајем био пресудан. Тада смо их добили у Новом Саду лагано 3:0, а онда и у златном сету. После тога су и остали ривали обраћали више пажње на нас, али већ смо се захуктали и нисмо стали све до врха победничког постоља – рекао је Станковић.
Либеро Никола Пековић сада је стандардни члан репрезентације Србије, а један је од оних који је остао у Војводини и после освајања европског клупског такмичења.
-Уз поштовање свима, освајање Челенy купа је највећи успех у историји српске клупске одбојке. Сећам се да је чувени Радостин Стојчев, када смо испали од Трентина, имао само речи хвале за нас, предвидео нам високе домете и испоставило се да није погрешио. Мислим да смо све наше страхове превазишли када смо избацили Галатасарај, сећам се и њиховог тадашњег спортског директора који није могао да верује да су изгубили и прокоцкали предност из првог меча. Тумарао је по малој сали Спенса после утакмице, али је то нама било загревање. Полуфинале с екипом из Минска је било тешко, били су јаки, али смо их добили у гостима, а онда и код куће, после преокрета који је тада унео Петковић. Финале и сјајна атмосфера с трибина заувек ће ми остати у памћењу, као и судије из другог меча, али када смо повели 2:0 у Лисабону, све је било готово. Тај успех нас повезује и увек ћемо се радо сећати те сезоне – истакао је Пековић.
По освајању Челенy купа, Дражен Лубурић је био један од играча који су отишли у иностранство, а касније добре партије квалификовале су га и за национални тим Србије. Ипак, није заборавио клуб из ког се отиснуо у свет.
-Та година је била сјајна за све, генерацијски је била повезана већина од нас, а управо је из те добре атмосфере произишао успех. То је била излазна година за већину нас и зато ми је драго што смо направили велики резултат и на неки начин се одужили клубу за све оно што је уложио у нас. До тада је било доста проблема, али после тога се све решило и мислим да смо и ми негде заслужни за успехе које клуб има у минулим сезонама. Наравно, и за играче је то била велика ствар, тада смо практично искочили у први план, освајање Челенy купа помогло нам је у каријерама и зато ту сезону никада нећемо заборавити – истакао је Лубурић.
Михајло Станковић је после Воше играо у Турској и Француској, а заједно с Лубурићем и Катићем је тада чинио сјајни трио крајњих нападача црвено-белих.
- Ко би рекао да је већ прошло пет година. Скоро сам гледао део утакмице с Бенфиком и свега се сетио, видим колико сам тада био млад, а као да је све то јуче било – кроз смех се присетио популарни Цаки. – Била је то сјајна генерација, атмосфера је била врхунска и то ће заувек остати један од најлепших тренутака у каријери сваког од нас. Сећам се да сам до тада на одбојку гледао онако, више аматерски, али после освајања Челенy купа, почео сам да размишљам и о одласку у иностранство и каријери. Сви смо отишли из Воше као афирмисани играчи, баш захваљујући том успеху.
Дизач Игор Јовановић је отишао у Италију, прошле сезоне наступао за румунску Крајову, али период из црвено-белог дреса остао му је урезан у сећање.
- Брзо је прошло време, а као да сам јуче био у Новом Саду. Вежу ме лепе успомене за тај период, Војводина ми је много помогла и бићу јој вечно захвалан за све. То је била невероватно хомогена екипа, дисали смо као један и мислим да је то имало велики удео на путу до успеха. Где год да сам касније играо, многи су ме питали за освајање Челенy купа и зато се увек радо сетим те сезоне, уз сигурност да ћу је заувек памтити – рекао је Јовановић.
Марко Ристић
