Према предањима неко је за неког од првих Силбашана, који се у нечему добро снашао рекао: “Сила је баш“, па је скраћивањем те изреке и њеним изговарањем у једном даху добијен назив Силбаш. У запису који је оставио некадашњи силбашки парох Сава Стефановић се каже: како је Силбаш добио своје име од једне пустаре која се налазила иза данашњег православног гробља идући Деспот Св. Ивану (данашњем Деспотову), која се звала „Сила Ваш“. Најприхватљивија је тврдња да је добио име по мађарској речи “сзилва”, што у преводу значи шљива, па би према томе то могло највероватније значити шљивик. На ово питање ће се још дуго времена тражити прави, доказима поткрепљен, одговор.
- О важности Силбаша, као могућег археолошког локалитета, али и као доказ живота на простору садашњег места почело је да се говори у јулу 1953. године када су радници, при копању темеља за шталу на имању Сељачке радне задруге „Петар Драпшин“ откопали неколико гробова са људским костима. У свим тим гробовима је - осим у једном „женском“ - поред костура, у испруженом ставу, глава окренута према истоку, нађен по један суд крај ногу. У женском гробу је поред костију нађен накит: позлаћен прстен (позлаћен) и ђердан, а у два по један врх од бодежа - прича један од аутора монографије, официр Војске Југославије у пензији Будимир М. Попадић.
Имао је Силбаш, а има и сада и две цркве и две славе. Српску, православну, и Словачку, евангелистичку – Кирбај...
Други дан силбашке православне Славе на Светог Јована Златоустог, на пример, словачког Кирбаја, Божића једног ил другог, домаћице би слагале на тацне и тањире комаде славских и кирбајских торти и разних других ђаконија, па из поштовања носиле комшијама, а деца када прилике наложе, пред комшијским вратима декламовала и певала и „Малог Јашу“ и „Час радосћи“.
Према причању, прва Православна црква у Силбашу подигнута је око 1690. године и то на месту садашњег сеоског гробља. Црква је била мала, дрвена и није имала ни звоно, ни звоник. Према истом, служила је до 1755. године и страдала од надошлих подземних вода.
Градња садашње цркве-храма посвећене Св. Јовану Златоустом, јединствене по свецу коме је посвећења, отпочела је 1755. године и одвијала се у неколико фаза. Градња прве цркве била је завршена 1759. године.
Касније, до 1790. године, почета је и довршена градња звоника, 1839. године је на источној страни проширена, а на западу спојена са звоником који је до тада био одвојен. Храм је грађен у барокном стилу. Иконостас је осликао Јован Исаиловић Старији, а није искључено да су аутори дуборезног ансамбла новосадски мајстори браћа Арсеније и Аксентије Марковић.
Школа у Силбашу постојала је већ 1762. године. Ипак, у попису становништва 1756/57. годину спомиње се да у Силбашу живи и учитељ Москаљи. Предања казују да је школа постојала и раније, а да је први учитељ у њој био извесни Самуило.
Мало је, или готово никако познато да је, поред Основне школе, у Силбашу постојала и Занатлијска трговачка школа Силбаш отворена решењем Министра трговине и индустрије од 28. октобра 1925. године. Први управитељ школе био је Јосиф Парницки(ћ) уједно и управитељ Српске државне основне школе, а од септембра 1927. године Павле Бугарски, после управитељ и Државне основне школе.
У књизи Занатлијско удружење у Силбашу-регистар помоћника 1925 -1937. године вођен је и списак ученика који су долазили из Силбаша и других места код силбашких занатлија на изучавање заната. Да су силбашке занатлије биле надалеко чувене и цењене говори и то како су у Силбаш, на изучавање разних заната, долазили из Кисача, Обровца, Лалића, Винковаца, Кулпина, Старе Пазове, Кукујеваца, Бачког Брестовца, Стапара, Парага, Манђелоса, Сентивана (Деспотова), Старе Паланке, Косјерића, Гложана, Гајдобре, Сусека, Товаришева, Петровца, Дероња, Старих Шова, Чајковаца, Пивница, Бегеча, Куцуре, Куле, Чалме, Буковца, Нашица и Бјелине. Данас, од свих заната и занатлија, остала је тек бомбонyијска и сладоледарска породица Лекар.
- Сажети га у неколико редова новинарског текста готово да је немогућа мисија. Толико је људи, догађаја, живота, у, и на, силбашким шоровима о којима се може, и мора, барем понешто рећи, записати и написати. А, да би се он, у ова модерна времена лишена много чега оновременског, чувао и сачувао неопходно је и присећати се, сећати се, памтити и - запамтити. Чувати и - сачувати. Не само зарад тих прохујалих дана, година, векова и људи, више зарад наредних векова заједничког живота - истиче Мирослав Попадић.
Његов отац је, пишући ову монографију имао водиљу да можда редови у “Силбашком споменару”, тек фрагменти дечачких сећања на ипак не тако давне педесете - шездесете године прошлог века, заголицају радозналост садашњих фејсбук и вајбер генерација да поглед са каквог дисплеја, по који пут скрену, преко комшијске капије, бедема, јел тарабе. Ако ни због чег другог, оно тек откривања и уживања ради у непроцењивом богатству комшијске различитости чиме се многи не могу подичити. Вредело би.
Највећу славу Силбаш је доживео у песми Звонка Богдана „Један стари контрабас“. Скоро да нема весеља нити тамбурашке свирке без ове песме у којој је „један бачки Циган, Црни Стева из Силбаша, узо бегеш под свој ајер, нагланцо га ко фијакер. Скинуо му стару жицу, променио кобилицу, намазо му све чивије, па се бегеш само смије“.
У његову част, у Силбашу данас постоји шор Црног Стеве (Николића).
Милан Бозокин
