Недељко Обреновић са синовима не одустаје од сточарства

СОМБОР: Док су Обреновићи владали Србијом, наша земља је била готово па сила у извозу стоке на европско тржиште.
Nedeljko Obrenovic
Фото: Dnevnik.rs

Да се питају нововеки Обреновићи, али они из Колута, једног од мањих села сомборског атара, ни данас не би ситуација била другачија, али мало је таквих Обреновића да би се Србија могла заиста такмичити са евро-пољопривредницима које штите моћни кишобрани државних субвенција и регуле стандарда, па тако овој породици преостаје да буде пре изузетак него правило.

Да су изузетак у свом селу, а није много другачјије ни у остатку земље, сведочи чињеница да од свега 30 крава колико их сада уопште постоји у Колуту, на њихову фарму „отпада“ огромна већина, односно 25 расних музних крава. Па ти види!

„Пропаст, ништа друго“, мишљење је главе колутских Обреновића, Недељка-Неђе, када је у питању српско сточарство и уопште село.

„Пре је свака кућа овде испоручивала млеко сомборској млекари „Сомболед“, а сад на прсте једне руке можеш да набројиш ко поред нас уопште држи краве. Е, сад, кад знаш да смо ми још и добри, онда ти је јасно у каквој смо сиутуацији“, љути се и не крије Неђо.

Појашњава да, на пример, у суседном Бачком Брегу, селу на самој граници са Мађарском, има словима и бројем само једна једина млечна крава, али и да је огроман број жена које су отишле на рад у Немачку да негују тамошњу старчад, док и њихова рођена једва овде по земљи ходају, што од старости, што од болести.

Љути се наш домаћин и на колеге што их телевизије интервјуишу, а они са тв екрана мртви-озбиљни тврде како откупна цена млека и није тако лоша.

„Јесте, има можда негде где ће ти и платити 35 динара за литар, само тога нема код нас. Кад почне да ради писаљка, ако добијеш и 30 динара- певај. Скине ти на биологију, на киселост, на... бог те пита на шта се све скида, па на крају не смеш ни праву рачуницу да водиш, иначе би све баталио. Него онако, по сељачки, држ‘ се млека, това јунади, ратарства, гаји овце и свиње, сам поправљај и крпи меха низацију, па докле добациш... Негде плус, негде минус, па живот иде“, резон је Недељка који је добар део живота провео радећи као механичар у оближњем Гакову, тачније тамошњем некада угледном и просперитетном друштвеном пољо-предузећу „Граничар“, од кога у овој нашој транзицији, како се то каже, ни камен на камену није остао. 

Фото: Dnevnik.rs

Има Неђо нешто своје земље, нешто узима под аренду, а на основу сточарства успели су он и синови да закупе и петнаестак хектара државне земље по праву пречег закупа. Са стране и за неупућене, ни то није лоше, али...

„То само тако изгледа, јер ти одмах одбије властиту земљу, па тек онда рачуна по једно условно јутро на једно грло, али кад знаш да ти је овде у Колуту већином лошија и земља подложна подземним водама, yабе ми и то. Чим се водостај на Тиси подигне, по нашим њивама лежи вода, па си yабе и сејао, прскао и прихрањивао, све пропаде, а од водолежа нема ни осигурања. А сем тога и ово мало младих што је остало у селу ни не може да дође до закупа државне земље од моћнијих, од тајкуна с којима ни не можеш да се такмичиш у лицитирању“, вајка се Недељко и прича нам како му је старији син Драган, сада хвала Богу ожењен и отац двоје деце, био и у Америци, али га је нешто вукло кући, у завичај, па се и скрасио на земљи и у шталама и оборима које реди са оцем и млађим братом Дејаном.

„Па добро, отац је више незадовољан него ми, ваљда то иде с годинама“, смеје се огорчењу свог оца Драган док претресамо ценовну и политику премирања предатог млека.

„За сада некако иде, цена није лоша, мада би могла бити боља, држава премије преко „Сомболеда“ редовно исплаћује, али ако се не буде могло, можда се и вратим у Америку, нудило ми тамо да направим папире, да останем...“, каже Драган ни сам потпуно сигуран у извесност своје и будућности своје породице, чему је потпуни пандан млађи брат Дејан, резолутан да се из свог Колута и са своје земље нигде не миче.

По природи, тврде и брат и отац, нешто ћутљивијем Дејану, који и сам има двоје деце, предшколаца, не пада на памет одлазак, рад и живот у иностранству.

„Шта, треба да идем у Немачку, неком слуга да будем поред своје земље, поред своје стоке? Нема шансе!“, одлучан је млађи Обреновић, непопустљиво забарикадиран у оклопу ћутње, који скида само при одласку у стару породичну кућу у којој, поред двадесетак товних јунади, већег крда оваца-цигаја и два магарета, Обреновићи држе и враног ата Сокола, којем, онако без седла, у трену скаче на леђа у истом моменту развлачећи лице у осмех пун блаженства, који примећује и коментарише и супруга му Миланка. Смеју му се и брат и отац, задиркујући га да је то једина ствар  у којој, кад је пољопривреда у питању, млађи брат заиста ужива.

„Добро, шали краја, кад ти Дејо седне за трактор не зна да стане. Само му дај довољно горива и тај ти не стаје док цео посао не заврши, не зна ни за дан ни за ноћ. Зато је и нестрпљив да дочека новог „руса“ што смо купили и што треба да стигне сваки дан“, има речи хвале и за млађег од синова Недељко коме сасвим очигледно прија, као родитељу, што има оба сина ожењена, у супружништву и очинству доказана, ту, крај себе, у селу у коме су се и родили.

Тексти и фото: Милић Миљеновић

EUR/RSD 117.3739
Најновије вести