Питомина међу језерима и гускама у шатриначком рају

ШАТРИНЦИ: Око 400 житеља има Месна заедница Шатринци у иришкој општини, која обухвата два мала насеља Шатринце и Добродол, где су Мађари у већини.
1
Фото: Домаћица Маја Секереш постала и гушчарица

У Шатринцима је нешто више од 300, а у Добродолу непуних стотину житеља. На улазу у село је језеро Међеш или Шатриначко језеро које се простире на 44 хектара, богато рибом и уређеном плажом и рестораном, док је на другој страни Добродолско језеро. Шатринци су од седишта општине Ириг удаљени 12 километара, а до Руме пречицом има 10 километара, међутим, од Добродола до Малих Радинаца нема асфалтног пута, а поред туристичких амбиција на два језера и будућим спа центром, адут мештана је и развој гушчарства.

- Мешовита смо вишенационална средина, у којој су становници претежно Мађари 60 до 70 посто, који добро живе са комшијама Србима, Ромима и Хрватима. Људи су овде питоми, гостопримљиви и дружељубиви, добро се међусобно слажемо и нема неких трзавица, увек смо спремни једни другима да притекнемо у помоћ. Већина домаћинстава живи од пољопривреде, највише ратарством и у мањој мери сточарством, повртарством и воћарством. Последњих година имамо и доста запослених који путују на посао у фабрике у Инђији и Руми, за шта имају обезбеђен превоз, па је захваљујући томе доста младих остало у селу. Чак се запослио и један број жена, што је, такође, битно за обезбеђење егзистенције - каже председник Савета МЗ Шатринци Јаника Такач.

Фото: Од кртине нема доброг паприкаша - Роберт и Јанош Варга

Такач наглашава да се већ дуже време сви труде да се младим људима омогуће бољи услови за живот, па је инфраструктура релативно добра, на основу сарадње са Општином Ириг.

- После дуго година успели смо да обезбедимо да се адаптира јавна зграда изграђена још 1957. године, за шта је локална самоуправа изашла у сусрет. Ради се комплетна реконструкција те зграде у којој су школа, забавиште, месна канцеларија, дом омладине, продавница, а рок за завршетак посла је 1. септембар. Вредност радова је преко 12 милиона динара и то нам је приоритетно улагање од великог значаја - наглашава Такач, напомињући да је у селу активно и КУД „Шандор Петефи“ где се труде да негују мађарске песме, игре и обичаје.   Шатринци су се прочули по најпосећенијој манифестацији „Гушчијади“ која се одржава у првој недељи октобра, а коју су успели да обогате садржајним програмом и омасове све бројнијом посетом, те да анимирају мештане који су познати по узгоју гусака, да се још интензивније баве гушчарством.

- Готово свако домаћинство код нас има 20, 30 или 50 гусака, тако да се гуске на велика врата враћају у село и по томе смо препознатљиви. И сам се тиме мало бавим, па видим заједно са мештанима да ту има неке зараде и перспективе, тако да се надам да ћемо успети да што више омасовимо и узгој гусака - каже Такач.

Фото: Гуске на сокаку у Шатринцима   

Јата гусака су на пространом главном сеоском сокаку сасвим уобичајена појава. Домаћицу Мају Секереш смо предвече затекли како јато од 20 гусака сачекује да уђу у двориште.

- Ово је прва година да држим гуске иако сам се још пре осам година удала у Шатринце. Деца су мало порасла па могу да се посветим и гушчарству, јер има лепе зараде од гушчије масти и меса па намеравам да повећам јато и са супругом Тибором правим и сухомеснате производе - планира Маја Секереш.

Чим неко негде прозбори да је из Шатринаца, одмах се присете да Шатринчани имају гусака и гушчије масти. Марија Сабо негује јато четрдесетак гусака, што како каже треба и отхранити испашом на ливади, на главној улици.

- Понекад мало заустављају саобраћај, али шта да радимо, мирно смо место и возачи морају имати разумевања, кад већ немамо лежеће полицајце или семафор. Пар година, такорећи почетник сам у гушчартсву, да видимо како иде гушчија маст која је тражена за лек, а гушчије месо поједемо код куће. Увек се коље десетак гусака ради меса и масти, да буде свеже и када се прода маст идемо даље. Док је било ванредно стање због короне нико нам није долазио ни у село, а сада је опет живнуло. Гуске се највише кољу после „Гушчијаде“, вреди их држати. Паковање гушчије масти од 200 грама продаје се за 500 динара. Од једне гуске има и до килограм свеже масноће, па буде и до 600 грама масти, а укусни су и чварци. Зависи да ли је од гуске и гусана, јер гусан зна да тежи осам до девет килограма, а гуска око пет килограма - објашњава Марија Сабо, додајући да су муштерије за маст са свих страна, зна се за „Гушчијаду“ и помаже интернет па људи лако сазнају где има гусака.

Фото: Ђура Урбан из Ирига и зетови Норберт Хајнал и Томислав Варга

Највеће јато од 120 гусака до скоро је имала породица Јаноша Варге, а од друге „Гушчијаде“ из тог највећег јата остао му је гусан Гаша који је недавно преминуо.

- Поживео је наш гусан Гаша 14 година два месеца и два дана, достојанствено смо га сахранили по ловачким обичајима, јер смо синови Роберт, Томислав и ја ловци. Добро је да се селу обнављају јата, а ја их пошто сам био повређен држим мање, свега двадесетак комада. Са гускама нема никаквих проблема, ујутро их пустиш на пашњак на улицу, иду до потока на језерце , а увече се саме врате кући. Ми смо увек гуске држали ради себе, а то што се мало прода у јесен и за „Гушчијаду“ добро дође. Очишћено гушчије месо продаје се за 500 динара, а живе ваге 400 динара килограм. Наше старе мајке и бабе су черупале гуске и перјем пуниле јастуке и јоргане, а млађе и не знају да их черупају - прича Јанош Варга.

У Шатринцима се још увек када неко нешто ради послови обављају на мобу, па је тако у дворишту сина Томислава, у време наше посете, дружина копала септичку јаму, док су други син Роберт и отац Јанош Варга надгледали кување свињског паприкаша у бограчу.

- Паприкаш је од домаће сремачке свињетине, што се каже лепе и масне, а повод је радна акција, помоћ брату, јер се породица проширила. Онај ко воли највише да једе, тај мора и да кува, отац је главни кувар и дегустатор, а је млађи помоћник. Свињетина за паприкаш мора бити прошарана, мало масна, јер од кртог меса нема доброг паприкаша. У граду обично воле да све то буде чисто месо, али ми знамо да нема квалитета без масноће од пауфлека, а када се дода алева паприка, одгоре у котлићу мора да се црвени - уверава Роберт Варга.

Роберт Вагра се оженио Сањом из Чортановаца, остали су у Шатринцима, старија ћерка управо завршила осмољетку, млађа је још у петом разреду.

- Ко год дође код нас мисли да се овде на селу живи лако, зато што се код нас увек једе и пије, али ипак се тешко живи. До Руме идемо наоколо преко Ирига. Ђака је све мање, од четвртог разреда путују у школу у Ириг. У нижим разредима у нашој школи је петнаестак ђака које уче у комбинованим одељењима две учитељице, у забавишту о четворо-петоро малишана брине васпитачица Тамара Варга. У Шатринцима раде две продавнице, имамо амбуланту која је до епидемије короне радила два пута недељно, задругу држи приватник, имамо мало спортско игралиште, активан је фудбалски клуб и Ловачко друштво „Фазан“, а кафану немамо. -  вели Роберт Варга.

Ђура Урбан из Ирига често долази у Шатринце, јер су овде обе његове ћерке Тамара и Ивана нашле животне сапутнике Томислава Варгу и Норберта Хајнала.


Спа центар и бунгалови

У Шатринцима је започет етно комплекс од чијег завршетка мештани много очекују, јер ће обогатити туристичку понуду. Усвојени пројекат захтева знатна улагања, а спроведена је јавна набавка да се уреди спа центар са бунгаловима код етно куће. Према речима Јанике Такача до застоја је дошло због епидемије коронавируса, па ће се рокови померити пет-шест месеци.

- Пројекат је одобрен и сви се надамо да ће се реализовати до краја. Мало смо село, у коме се аутобус окреће, али уз два језера у нашем атару, имамо могућност да се за нас чује и да нам људи долазе у госте – очекује Јаника Такач.


- Супруга Душанка и ја живимо у Иригу, али стално посећујемо децу, три унуке и пријатеље. Не знам баш тачно, јер нисам никада истраживао, али три или четири генерације наше мађарске фамилије Урбан су овде у Срему. Јако слабо говорим мађарски, јер смо у таквом окружењу и мешовитим браковима, али као мали смо учили и говорили мађарски. Мој млађи брат Карчика у Иригу, боље се служи мађарским, знају га углавном старији, тако и моја мама Евица која има 80 година перфектно говори и пише матерњи језик мађарски, одржава кондицију у разговору са теткама и комшијама, јер у улици где живимо има још Мађара. Најважније је да се сви добро слажемо - наглашава Ђура Урбан.

Милорад Митровић

Фото: М. Митровић

Пројекат „Свакодневица у Иригу” реализује Дунав продукција, а суфинансира Општина Ириг. Ставови изнети у оквиру подржаног пројекта не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.

EUR/RSD 117.5872
Најновије вести