Овог пута им је руководилац био уметник народног занатског дубореза Ђезе Тере из мађарског Сексарда.
Нису професионални уметници, нити су се школовали по академијама, већ су заљубљеници који поседују дар. Домаћин кампа је по занимању пекар, али одавно је баталио обликовање кифли и других финих пецива па отворио фирму за обраду дрвета. Ентеријер куће у којој окупља дружину из региона импресионира формама намештаја.
„Уместо да печем векне, радим оно што највише волим, а још се приде дружим с људима истих интересовања – објашњава Ердељи. – Често одлазим у сличне кампове у Мађарску и Словачку па сам, захваљујући тим искуствима, већ седми пут овде домаћин.“
Додаје да се с „браћом по длету“ састаје два-три пута годишње, договоре се да свако ради оно што најбоље зна, тако да, док траје камп, може завршити своје започето дело. А сваком се унапред зна намена. Тако је скулптура првог мађарског краља Сент Иштвана, односно Светог Стефана (канонизовале су га и признају и Западна и Источна црква), намењена Римокатоличком храму у оближњем Орому, пригодна табла је урађена као спомен-обележје крај Клуба „Зицер“ у Трешњевцу, а остале експонате већ чека место по атару кањишке и суседних општина. Сам Трешњевац је, наравно, „повлашћен“ и већ га краси више радова, а на раскрсници која води ка пашњаку је светац Венделин, заштитник сточара.
Материјал за рад обезбеђује сам Ердељи, коме то није проблем јер у суседном Адорјану има фирму за израду стилског намештаја, опремање дечјих игралишта реквизитима од дрвета и друге сличне мајсторије. Квалитетних трупаца и припремљених форми не мањка, а он одабира дрво које је, кад се заштити, дуговечно и под ведрим небом.
„ Не радимо тек тако, да убијемо време, већ је смисао да оно што направимо улепша околину у којој живимо. Известан број радова је постављен и у Тотовом Селу, Кањижи, Чоки и још неким местима, а створили смо и колекцију скулптура религиозне тематике, коју приказујемо на пригодним манифестацијама“, додаје Ердељи.
Тибор Бакшић из мађарског села Ђера не таји своје корене из Босне, а поред руковођења фабриком воде, остаје му доста слободног времена па оплемењује дрво већ готово пола века.
„ Спријатељио сам се с Ердељијем на једној од радионица и увек ми је драго да му дођем у госте“, каже Бакшић, који се већ одмоћио. – Углавном радим библијске мотиве, а овде сам, осим овце, довео и два пса пулина, да је чувају. Код куће углавном резбарим дрво трешње, вишње и ораховину, али и липе, која је мекша, док се у Трешњевцу користи јапански брест и храст. Моје скулптуре заврше у црквама или где је већ потребно. Кад је Марибор 2012. био Европска престоница културе, направио сам библијску композицију животиња, али их обукао у народне ношње. Испао је малтене читав скандал, једва су дозволили да се изложба постави, а се касније испоставило да је била веома успешна и посећена. Иначе, правим и намештај с традиционалним мађарским орнаментима, а понекада и ловцима постоља за трофеје.“
Виктор Лацко из Свођина с југа Словачке по је занимању возач камиона, а пошто је било периода када је остајао дуже у иностранству или био без посла, вели да се морао нечим бавити, уместо да дангуби испред телевизора.
„ Кренуо сам с резбаријама на равној дасци, мањим фигурама и крстовима, пригодним за украшавање возила, а касније прешао на разне натписе већих димензија и компликованије форме – сасвим је задовољан својим учинком Лацко. – Овде сам урадио прву скулптуру, мислим успелу, букет разних цветова, који се отварају, примају и шаљу светлост.“
Рафаел Баги из Адорјана већ неколико година је запослен у „ Четврти пут учествујем у кампу и радио сам украшени стуб с натписом манифестације „Кањижа фест 2017“, којој је намењен. Пошто ми је свакодневни посао претежно занатски, дуборез ми дође као добра ментална релаксација“, вели Баги.
Милорад Митровић
