- У питању је ретроспектива мојих дела, и друга самостална изложба, а прва је била пре седам година у Београду – објашњава овај дипломирани историчар уметности. – У Бачкој Паланци сам раније излагао на заједничкој изложби са овдашњим Удружењем ликовних стваралаца „Петар Томић“, а учествовао сам и на ликовним колонијама.
Детињство у вароши на обали Дунава наш саговорник памти по безбрижности и идили кварта Расадник у коме је одрастао заједно са братом близанцем, Максимом. Породица се преселила у Нови Сад, а затим у Београд, како би браћа уписала Спортску гимназију. У том периоду, из Одбојкашког клуба Војводина Марио прелази у Црвену звезду, а четири године касније у ОК Обилић. У том клубу се опробао и као тренер пионирске женске селекције, с обзиром на то да је током студија историје уметности, упоредо стекао и звање одбојкашког тренера на Факултету спорта и физичког васпитања у Новом Саду.
Много је одличја која је Марио Буцуљевић прикупио током професионалног бављења одбојком, а свакако се издваја и неколико државних медаља освојених током година проведних у ОК Војводина и ОК Црвена Звезда. Безброј је и успомена и анегдота са турнира, кампова и првенстава, а наш саговорник казује да нека од најлепших сећања веже за Светско средњошколско првенство на Сардинији. Ипак, између спорта и уметности, примат је однела друга опција, и то сликарство, ка којем је склоност и дар исказао још као дечак.
- Пред завршетак средње школе, имао сам пар спортских повреда, и то је можда било оно што је пресудило да се у потпуности окренем уметности – прича Марио, додајући како га је и школовање, али и истраживање личних интересовања, одувек више усмеравало ка сликарству. – Окружење у којем сам одрастао и породица су ми били велика подршка и смерница, како у спорту, тако и у уметности. У нашој породичној кући у Бачкој Паланци имамо колекцију од око 200 слика, тако да сам у таквој средини имао прилику да нађем инспирацију и добијем савете који су ми помогли да се усавршавам на професионалном плану.
Развој једног уметника најбоље је видљив на сликарском платну, па од првих радова графитном оловком и темперама, наш саговорник је усвајао и технику уља на платну, којој је и данас веран. Последњих пар година комбинује разне технике и манире са још неким несликарским материјалима. У формирању личног, аутентичног печата у његовом раду, свакако су помогла и знања из области историје уметности стечена током студија на Филозофском факултету у Београду. Како сам каже, реализам је у почетку био правац коме је тежио и у коме се највише проналазио. Међутим, када се на факултету упознао са другим правцима и стиловима, ставови и погледи о уметности су постали много шири, па је тако импресионизам прирастао срцу младог уметника. Марио додаје и да се у последње време све више окреће апстракцији и комбиновању стилова. Иако се у његовом опусу могу уочити разни мотиви, међу којима су и пејзажи, портрети, симболика, историјски и филозофски мотиви, оно у чему највише ужива јесте комбиновање и еклектика свега наизглед неспојивог.
Пандемија коронавируса пореметила је планове и утицала на све, па и на уметнике. Наш саговорник казује да је тешко било шта планирати имајући у виду многобројна ограничења, али је извесно да ће и даље наставити да ствара у правцу формирања личног и препознатљивог стила. Такође, нада се и да ће у будућности култура у нашем друштву повратити углед који је раније имала. Места за побољшање има доста, а треба препознати и искористити потенцијал алтернативног излагања и још више приближити уметност публици са којом је донекле изгубила контакт, закључује Марио.
Т. Пачић
