Гас ће пловити Дунавом уместо „Јужним током”?

 Тачније, ради се о транспорту течног природног гаса (Лиљуефиед натурал гас-ЛНГ) баржама до ЛНГ терминала који би били саграђени у земљама дуж Дунава. Како сада ствари стоје, изгледа да „Дунавски ток” неће бити најбоље, али ће бити најбрже решење за Србију, јер је Турска далеко, бугарска рута је само конекција, а ако ће гас стизати преко Руминије, као што се последњих дана најављује, зашто би гасовод копали и плаћали експропријације када све лепо може да потече Великом реком.

Шта год да буде од нас пуно зависити неће, али је добро видети све могућности, а Дунав је сада вероватно на првом месту. Елем, да кренемо редом.

– Србија би могла искористити Дунав као алтернативни правац снабдевања гасом кроз пројекат производње и транспорта течног гаса из Црног мора – изјавио је још почетком новембра прошле године званичник ЕУ Јохан Золгрубер; три недеље касније, тачније 1. децембра, руски председник Владимир Путин је у Турској изјавио да је „Јужни ток” отказан.



Поменути Золгрубер, иначе вршилац дужности шефа представништва ЕУ у Аустрији, рекао је тог лањског новембра и да постоји појас налазишта гаса у Црном мору, те да је план да се с платформи гас транспортује у румунску луку Констанцу, а одатле баржама Дунавом до, на пример, Беча и осталих подунавских земаља.



– Кад год би Србији биле потребне додатне количине гаса, могла би их допремити Дунавом – појаснио је Золгрубер на Подунавском бизнис-форуму у Бечу.

Он је истом згодом додао и да припрему тог пројекта, вредну 150 милиона евра, с 50 милиона евра финансира ЕУ, а преосталих 100 милиона евра обезбеђују компаније укључене у пројекат.



– Око те идеје окупљено је двадесетак компанија – устврдио је Золгрубер, уз напомену да је међу тим компанијама и аустријска енергетска корпорација ЕВН.

Како год, по Золгруберовим речима, те компаније раде на убрзању пројекта како би могао почети да функционише у периоду од 2017. до 2020. године.

– То је алтернатива „Набуку”, али и „Јужном току”– рекао је европски званичник, додавши да не жели да критикује Србију због везаности за „Јужни ток”, али уз напомену да, ако она купује гас или нафту од само једне државе, онда напросто зависи од тог снабдевача. Золгрубер је успут навео ји да је гас у Србији око 30 одсто скупљи него у Немачкој.



У сваком случају, сада када практично нема ништа ни од “Набука” ни од “Јужног тока” остају четири варијанте. Прва је да се уместо „Јужног тока” прикачимо на нови пројекат Русије и Гаспрома, на такозвани „турски ток” који би ишао из Турске преко Грчке, Македоније, Србије и Мађарске па до Аустрије. Колико је ова варијанта реална и исплатива - сада је тешко рећи, али ако се зна да цео посао практично треба да финансира Европска унија уместо “Гаспрома” и да ће бити много скупљи него угашени “Јужни ток”, онда се одговор намеће сам по себи.



Друга помињана могућност је гасовод прего Бугарске, али то је само локална алтернатива која никако не може да замени велики, озбиљан гасовод. То је, у ствари, само наставак приче о интерконекцији Србије и потреби да се наша земља повеже с Бугарском код Димитровграда, с Хрватском код Апатина - са БиХ смо већ повезани - и да тако обезбеди себи гас, али и другима у случају хитне потребе.



Трећа могућност је увоз гаса из румунског дела Црног мора у Србију, о чему је премијер Александар Вучић разговарао с румунским колегом на скупу у Давосу. Био би то добар начин да наша земља дође до додатних количина гаса алтернативним путем. Према првим проценама, реч је о гасоводу који би се градио у дужини од 70 до 80 километара. Цеви гасовода могле би из Румуније да изађу код Арада, у западној Румунији (делом у румунском делу Баната), а у Србију да уђу код Кикинде.



И, на крају: гас би се Дунавом, и то баржама, могао транспортовати из Констанце до гасних терминала у Србији и даље. Не треба подсећати на то да је “Јужни ток” кроз Србију требало да кошта две милијарде евра, а да дунавским правцем нема никаквог ни копања ни цеви, јер би гас стизао баржама. Наравно, на Дунаву нема ништа од зараде на транзиту гаса кроз Србију, као када би смо се прикачили на турски ток, али после гашења “Јужног тока” мале су шансе да постанемо транзитна држава која ће од тога транзита нешто и зарадити.



Иначе, није згорег подсетити и на “Набуко”, који је давно стављен ад акта.  Србији је два пута нуђено да се прикључи том гасоводу, али на то нисмо пристали јер бисмо у том случају били само слепо црево, а не транзитна земља. Ипак, евентуалном изградњом „Набука”, којим би гас из Каспијског мора стизао у Европу заобилазећи Русију, наша земља би посредно могла да се нађе у овом америчко-европском пројекту. И то тако што би се цевоводом код Мокрина прикључила траси гасовода који пролази преко Румуније, где би „Набуко” практично окрзнуо Србију. Тај гасовод је, подсетимо, требало да пролази преко Турске, Бугарске, Румуније и Мађарске до Аустрије, односно Баумгартена, једног од највећих европских складишта гаса, а његов капацитет је пројектован на 31 милијарду кубика гаса, док је “Јужни ток”, по плановима руског „Гаспрома”, ишао до 63 милијарде. Све у свему, нешто је било па пропало, и стога нешто друго мора бити – јер ћемо, у супротном, запасти у озбиљан енергетски проблем. Уосталом, уколико се обистине претње “Гаспрома” да ће за две године потпуно престати да Европи испоручује гас преко Украјине, онда имамо врло мало времена за тражење алтернативе.



Дејан Урошевић

Алтернативе нису озбиљне



Коментаришући могућност да се течни природни гас из црноморског региона пребацује до Констанце, одатле Дунавом до Европе, а тиме и наше земље, председник Удружења за гас Србије Војислав Вулетић каже да је то можда реално добра идеја, али за сада само идеја. „Једини озбиљан пројекат је био ’Јужни ток’, а све остало су само пуке алтернативе”, каже Вулетић. „Да би се изградио гасовод, па и организовао транспорт Дунавом потребне су само две ствари. Прва је да имате довољно гаса, а друга је да нађете неког ко ће то да плати. Ова два услова су била обезбеђена само у случају ’Јужног тока’. Све остало су само могућности и изговори Европе и САД да није све изгубљено с ’Јужним током’. Када неко докаже да има довољно гаса и да има пара за пројекат, тек онда се може говорити о реалној могућности за сигурно и дугорочно снабдевање”.