ЈЕДНА ЈЕДИНСТВЕНА РЕЧЕНИЦА која смирује бес код деце и даје им осећај сигурности

Када дете има напад беса, логика и објашњења немају никакав ефекат. Можете понављати "смири се" или "реци ми шта није у реду", али ништа не пролази. Јер тантрум није знак пркоса - то је тренутак када дететов мозак једноставно губи контакт с разумом.

Ауторка Рим Роуда, стручњакиња за свесно родитељство, каже да је у раду са више од 200 деце приметила исто, тантрум није борба за моћ, већ позив за повезаност. И управо у тој тишини, у тој реченици: "Ту сам", догађа се оно што свако дете највише треба да чује: "Безбедан си, чак и кад си ван контроле."

Део мозга задужен за говор и расуђивање (префронтални кортекс) у тим тренуцима се "искључи". Зато ни најразумнија реченица не допире до њих. Оно што тада заиста помаже није дисциплина, него - повезаност.

Ових седам једноставних ствари могу да смири нервни систем детета и науче га ономе што је најважније: емоционалној саморегулацији.

1. Не говорите ништа

Инстинктивно желите да зауставите хаос, да се плач прекине, да вриска престане, па почнете да говорите. Али свака ваша реченица тада само долива уље на ватру. Када је дете у таквом емоционалном стању, речи не допиру до њега. Ваше тело, тон, енергија - то допире.

Седите близу, дишите мирно. Тишина у том тренутку значи једно: "Безбедан/на си. Ја ово могу да издржим." Кад се дисање успори и талас прође, тек тада речи могу да стигну до њих.

2. "Ту сам."

Кратко, али моћно. Не одлазите, не претите, не објашњавате. Само остајете. Дете које виче заправо пита: "Волиш ли ме и кад сам овакав?" Ваша присутност даје одговор без иједне речи. Повезаност умирује много брже него свака казна.

3. "Осећања су баш јака, зар не?"

Уместо да умањујете осећања, признајте их. Та реченица деци помаже да сагледају шта им се дешава унутра, уместо да их осећај потпуно прогута. Када се дете осети виђено, тело се смири, а емоција изгуби снагу.

4. "У реду је да се љутиш. Није у реду да удараш."

Ово је баланс између нежности и границе. Не одбацујете емоцију, али показујете да понашање има своје границе. Тиме учите дете најважнијем - да осећања нису опасна, али да реакције морају имати облик. Тако настаје самоконтрола.

5. "Хајде да направимо паузу заједно."

Седите поред њега, дишите заједно, пустите да прође. Када дете не може да се смири, треба му ваш нервни систем да се усклади с његовим. Ваш мир је заразан.

6. "Видим колико си то желео."

Дете које вришти не тражи предмет, него признање. Хтело је нешто, није добило, и сад треба да зна да га разумете. Кад се осећа схваћено, више не мора да виче. Нервни систем се опушта чим осети да га неко види, и бес природно престаје.

7. "Можеш да се љутиш, и ја те и даље волим."

То је основа емоционалне сигурности. Иза сваког тантрума крије се једно питање: "Волиш ли ме и кад сам неподношљив?" Ова реченица даје јасан одговор. Деца која знају да љубав не престаје кад погреше - израстају у људе с унутрашњом сигурношћу и самопоштовањем.