ГАРАЖЕ И ПАРКИНГ МЕСТА ТАКОЂЕ ПЛАЋАЈУ ПОРЕЗ! Ево шта све закон третира као непокретност и на шта ВЛАСНИЦИ морају да рачунају
Рок за уплату четврте рате пореза на имовину у Србији истиче 14. новембра. Тај порез плаћају грађани, предузетници и правна лица, а прикупљају га локалне самоуправе.
Међутим, када стигне пореско решење многи власници некретнина се изненаде, а нарочито они који поседују гаражу, паркинг место или део дворишта који није „класичан“ стамбени простор.
Тема опорезивања гаража све је више актуелна, јер у урбаним срединама гараже и паркинг места постају значајан ресурс. Према мишљењу Министарства финансија, порез на имовину се не плаћа само на станове и куће – већ и на све друге непокретности које имају правни и физички интегритет. А то укључује и гараже, па и оне које се на први поглед чине као технички додаци.
Ако се гаражно место налази у нивоу пода зграде, јасно је обележено и намењено паркирању, оно се сматра непокретношћу. Власник који има право својине, државине или коришћења, дужан је да за то место плаћа порез. Дакле, иако се ради о простору који није стамбени, закон га третира као посебну јединицу у оквиру имовине.
Према речима правника адвокатске канцеларије Стојковић Адвокати, проблем настаје када у причу уђу савремени „паметни“ системи паркирања – такозване платформе, клацкалице, пазл системи и вертикални паркинг лифтови.
“Наизглед су то само технички уређаји, али ако су трајно уграђени у објекат и не могу се преместити без оштећења, и они се сматрају непокретношћу. Другим речима, ако платформа има своје место у конструкцији гараже постаје део имовинске целине и подлеже порезу”, објашњавају адвокати.
У случају да свака платформа или ниво има различитог власника порез се рачуна засебно, према квадратури коју сваки власник користи. Прилази, лифтови и маневарски простори не улазе у основицу јер су заједнички и користе се недељиво. Међутим, ако је цела гаража у власништву једног лица, тада се и приступни путеви рачунају као део корисне површине.
Затворени гаражни боксови такође подлежу опорезивању – ако постоји власничко право над њима сматрају се непокретношћу.
Закон, ипак, прави јасну разлику између објеката који се могу опорезовати и оних који су само саставни део земљишта. У другу групу спадају све површине и структуре које не чине самосталне грађевинске целине, већ служе као помоћни елементи у оквиру парцеле.
То су, рецимо, стазе, отворени колни прилази и паркинг места у нивоу земљишта – без обзира да ли су бетонирани, асфалтирани или поплочани. Ни вртне надстрешнице до десет квадрата, камини, мањи базени, ограде, степеништа ван габарита зграде, огласне табле до шест квадратних метара, па чак ни дечја игралишта и споменици не подлежу додатном порезу.
Другим речима, све што не може да функционише самостално као објекат, већ има помоћну улогу у уређењу дворишта, не улази у пореску основицу.
Посебна правила за инсталације
Граница између онога што се сматра објектом и онога што је део земљишта додатно се компликује код инсталација и инфраструктуре. Министарство финансија појашњава да се све инсталације које су физички део објекта као што су електро, водоводне, канализационе, грејне и друге сматрају саставним делом те непокретности.
Чак и ако није позната тачна тачка прикључења на мрежу, те инсталације се укључују у пореску основицу.
С друге стране, линијски инфраструктурни објекти третирају се засебно. Ту спадају путеви, железничка и метро инфраструктура, аеродроми, водни и хидротехнички објекти, енергетски и гасни водови, кабловска и комунална мрежа. Они имају посебан порески статус јер су део планираних јавних система, а често их користи више субјеката.
“У пракси се управо на примерима најбоље види где се повлачи граница између земљишта и објекта. Замислимо парцелу већу од 10 ари на којој постоји само мала надстрешница и камин. Иако физички постоје одређене структуре, оне нису довољне да би се површина сматрала изграђеном и порез се плаћа само на земљиште”, појашњавају адвокати прописе Закона о порезу на имовину,
Они даље наводе да уколико испод те исте површине постоји изграђена инфраструктура, ситуација се мења. На пример, фудбалски терен који на површини изгледа као обично травнато поље, а испод њега се налазе дренажни системи, пумпе или канализација – може бити третиран као пословни објекат.
“Дакле, иако изнад земље нема било какве грађевине, сама инсталација испод чини га функционалном целином, па је и порески статус другачији”, закључују правници адвокатске канцеларије Стојковић Адвокати, наводи Бизнис